Jan­ko Pa­pić iz Šu­mi­ća kod Ne­ve­si­nja, svoj 80. ro­đen­dan pro­sla­vio je na naj­vi­šem vrhu pla­ni­ne Ve­lež, vi­so­kom 1969  me­ta­ra, na ko­ji je sti­gao na­kon tri sa­ta do­brog ho­da. Išao je ra­me uz ra­me sa sre­do­vje­čnim ko­mši­ja­ma iz Žilje­va, mla­di­ći­ma i dje­ča­ci­ma sa či­jim je dje­do­vi­ma odras­tao.

No­ge me još do­bro služe. Ovi što su išli sa mnom kažu, po­la­ko, Jan­ko, odmo­ri… Tek ka­sni­je, ka­da ih obli znoj, shva­tih da to go­vo­re zbog se­be, a ne zbog me­ne– pre­pri­ča­va sta­ri­na. Sa Bo­ti­na, ka­ko se zo­ve naj­vi­ši vrh pla­ni­ne ko­ja raz­dva­ja Ne­ve­si­nje od Mos­ta­ra, svoj gra­dić vi­dio je kao na dla­nu.

Po­nio sam i dvo­gled. Li­jep dan, sve se vi­di. Sa­mo mi žao što na grad­skom trgu ni­sam vi­dio spo­me­nik Bla­go­ju Pa­ro­vi­ću, ko­ga su ove no­ve vlas­ti pri­je se­dam, osam go­di­na iz­mjes­ti­le na dru­gu lo­ka­ci­ju. A, Ne­ve­si­nje je bi­lo pre­po­zna­tlji­vo po tom spo­me­ni­ku. Onaj trg pla­če za njim… Sve ću to opisa­ti u sti­hu, čim se utis­ci po­slože– ve­li Jan­ko. Kaže da se sa pla­nin­skog vrha da­nas vi­di i ono što se ra­ni­je u Ne­ve­si­nju ni­je mo­glo vi­dje­ti.

Vi­dio sam bol­ni­cu ko­ju je gra­dio ve­li­ki do­bro­tvor Mi­haj­lo La­ba­lo, a opre­mi­la  vla­da iz Ba­nja­lu­ke. Vi­di se i ne­da­vno pro­bi­je­ni put ko­ji pre­ko Bežđe­đa po­ve­zu­je Ne­ve­si­nje sa Bi­le­ćom i Tre­bi­njem. Sa­da nam je cen­tar Her­ce­go­vi­ne kra­ći za vi­še od 30 ki­lo­me­ta­ra. Za­to ova omla­di­na mo­ra podržati Do­di­ka, ja im stal­no po­nav­ljam – pri­ča Jan­ko. Po po­vrat­ku sa pla­ni­ne, ni­je sti­gao ni da po­di­je­li utis­ke sa su­pru­gom Mi­le­nom. To je os­ta­vio za ve­če, na­kon dnevni­ka ko­ji ni­ka­da ne pro­pu­šta.

Mo­rao sam pus­ti­ti ov­ce na pa­šu. To mi je ra­dna oba­ve­za, ot­ka­ko su me dje­ca za­mi­je­ni­la na nji­vi. Ve­le, la­kše ti je trča­ti za ov­ca­ma… I jes­te! U podne ih za­tvo­rim u ogra­du, dva, tri sa­ta odmo­rim i opet Jo­vo na­no­vo– do­da­je Jan­ko, na­po­mi­nju­ći da u se­zo­ni va­đe­nja krom­pi­ra ili ku­plje­nja si­je­na ne­ma podnevnog odmo­ra. Kao što pla­ni­ra gdje će šta po­si­ja­ti, ta­ko ku­je i dru­ge pla­no­ve, za­bo­rav­lja­ju­ći da je na­čeo de­ve­tu de­ce­ni­ju.

Za de­set go­di­na, za de­ve­de­se­ti ro­đen­dan, idem na Crvanj, pla­ni­nu ko­ja je niža od Ve­leža za ne­kih pe­de­se­tak me­ta­ra. Re­kao sam ovim mom­ci­ma, ko­ji su mi pra­vi­li druš­tvo, da ni­ko od njih ne smi­je odus­ta­ti –po­no­sno će Jan­ko. Ovaj vit­ki sta­rac ima još pla­no­va. Če­trde­set go­di­na igra lo­to, a još ni­je do­bio sedmicu. Ne­ko­li­ko pu­ta je do­gu­rao do pe­ti­ce, je­dnom je ubo i šes­ti­cu. Da­lje ne ide.

Igram i bin­go. Je­dnom sam tre­bao do­ći u studio RTRS-a u onoj igri ma­nja-ve­ća, ali je to bi­lo u pe­ri­odu kad ima pu­no se­os­kih po­slo­va. Za­mi­je­nio me sin Go­ran.  Da sam ja oti­šao u Ba­nja­lu­ku, mo­rao bih obi­ći ku­ma i ses­tri­ća, dru­ga­či­je  ne bi va­lja­lo. Ali, ni­sam imao vre­me­na. Bi­će pri­li­ke. Bi­će i se­dmi­ca na lo­tou, ako­ bo­g da. Po­la­ko, ne žuri mi se. Ja sam strpljiv. Tek mi je osam­de­set. Za sre­ću ni­kad ni­je ka­sno – za­klju­ču­je Jan­ko.