Glumac i reditelj Radoš Bajić sa nesmanjenim žarom priprema nastavak serije “Selo gori, a baba se češlja” i film “Braća po babine linije”. Već kultna serija reprizira se treći put na RTS. Među domaćim bila je najgledanija serija svih vremena, a i reprize su među najgledanijima.
– Tajna ovolike gledanosti je u dubokom razumevanju života na zemlji, u istinitosti i u ljubavi koju kao autor i kao jedan od njih osećam za moje junake. Trijumf SELO GORI je zbilja veličanstven. Mi nismo među najgledanijim – mi smo najgledaniji. To je bitna razlika, koja je na granici fenomena.
Najavljujete snimanje novih epizoda vašeg velikog ostvarenja.
– Snimaćemo sa prekidima od jeseni do proleća 2016. godine, ukupno 12 epizoda od po 50 minuta.
Dok ne počne snimanje radićete na filmu “Braća po babine linije”.
– Početkom oktobra prvo ćemo nekih 45 dana snimati ovaj film. Premijera će biti u drugoj polovini januara 2016. godine.
Osvojili ste titulu “najmoravac” za ovu godinu.
– Ovo priznanje mi mnogo znači, jer sam ga dobio od mog naroda, od mojih zemljaka, koji su uvek najveći kritičari i cepidlake. Dopala mi se ideja o nagradi koja će za podsticaj i inspiraciju imati Moravu, kao večitu temu. Reku koja je više od sudbine, koja hrani ali i plavi, nosi i uzima.
Znači da je, ipak, moguće postati “pop” i u svom selu.
– Izgleda. S tom razlikom što ja nikada ni fizički, ni mentalno, ni emocionalno nisam otišao iz svog zavičaja. Nikada ga nisam napustio – pa nije ni on mene. Ta ljubav nije jednostrana, već je obostrana.
Za odmor ovog ljeta niste odabrali Petlovac, već Petrovac na moru.
– Sa suprugom Milenom sam napravio krug po srpskim zemljama: Mećavnik, Andrićgrad, Višegrad, Foča, Gacko, Trebinje, Herceg Novi, Petrovac – a vratio se preko Zlatibora.
Koji događaji su vam se urezali u sjećanje ?
– Najjači utisak mi je tragedija izbeglica i migranata, kao i naša velika solidarnost za njih, i ništa manja briga za nas. Ne znam šta nam sva ta muka može doneti, tim pre što smo i onako u ozbiljnom jadu i čemeru.
Poslije višegodišnjeg umjetničkog i autorskog „izleta“ u istoriju naših podjela, kakav ste zaključak izvukli – da li su „dvije Srbije“ zrele za pomirenje?
– Priznajem, verovao sam da je to moguće. Nažalost, za mene je krajnje iznenađujući zaključak do kojeg sam iskustveno došao nalazivši se u žrvnju te žalosne teme – da se Srbi međusobno nikada neće pomiriti. Pre će oprostiti svima i svakome nego sebi samima. Kosti partizana i četnika i dan danas ratuju. Taj jaz je toliko veliki da se čovek pred njim može osećati samo bespomoćnim. U takvim okolnostima bojim se da su nam i globalne nacionalne perspektive tanušne. Gde nema dijaloga, razumevanja, praštanja i tolerancije – tu nema ni pomirenja, ni demokratije.
Koliko je Srbija danas, sa svojim aktuelnim podjelama, spremna za krupnu geopolitičku bitku koja se valja iza brda?
– Svet je poligon za velike igrače u kojem se zna – ko kosi, a ko vodu nosi. Veoma strahujem kolike koristi, a kolike štete će nam doneti predsedavanje OEBS. Bez malicioznosti – verujem da je okretanje Kini dobar potez. Uprkos činjenici što se često ne ustručavam da dobronamerno i javno kritikujem vlast – smatram da premijeru Vučiću treba čestitati na nedavnom samitu i četvorodnevnom gostoprimstvu kineskom premijeru. Ipak, tako nešto se ne događa svaki dan.
Dočekujemo li to opet nespremni velike svjetske turbulencije, kao što se to desilo i 1941.godine?
– Strahujem da je, ako NATO u Ukrajini izbije na ruske granice, rat širih razmera neizbežan. Strah me i da pomislim. Strepim da li će pošast nuklernog arsenala koja ne može poštediti nikoga – ipak sačuvati svetski mir? Što se nas tiče, najkorisnije ćemo doprineti tom miru ako vredno, pametno i mudro pospremimo po svojoj kući, što je, pogotovu kad je Kosovo u pitanju, vraški teško. Ma kako da deluje da smo ga Briselskim sporazumom zapravo već predali.
Da li je rješenje da se držimo Morave dok nas razapinju između Dona, Dnjepra, Sene i Temze?
– Tu gde jesmo i takvi kakvi jesmo, trebalo bi da se podučimo na primerima iz naše bliske prošlosti. Kako bi se danas vladao Nikola Pašić? Da li je Srbiji 1914, a pogotovu 1915. godine, bilo bolje ili gore nego danas?
Kako tumačite to što Srbija nije uspjela da nađe ni grob đenerala Mihailovića, a vidimo da se od potrage i odustaje?
– Šta tu ima da se pronalazi? Pa, valjda znaju gde su ga kao psa ubili? Komunisti, njihova deca i unuci nisu ni odlazili iz vlasti. Kada oni budu otišli – moguće je da će se đeneralov grob sam pokazati i postati javno stratište srpske nacionalne sramote.
U mladosti ste bili poznati kao Dalibor iz Partizanske eskadrile, a sada ste prvi pred gledaoce izveli drugačijeg Dražu Mihailovića – ko vam je intimno bliži?
– Kao mladi glumac kome se pozlatilo da igra sa velikanima kao što su Bata, Bekim, Smoki – bio sam Dalibor. Danas sa šest decenija koje nosim na leđima – jasno je da se te dve pojave ne mogu porediti. Dalibor je filmski junak, a Draža je tragični heroj jednog naroda koji ga nije dostojan.
U pravu je Radoš,šta ima da traže grob đenerala Dragoljuba(Draže)Mihajlovića treba reći tu su ga zlotvori zakopali,podići velelpni spomenik i napraviti kultno mjesto za naš narod.Pa onaj Srbomrzac bravar je imao toliko spomenika da im niko nezna broj i raspored,a đeneral koji je studirao sa Šarlom DE Golom nema spomenik tamo gdje je sahranjen.