MOJA ŽIVOTNA PRIČA – STEVAN STOJANOVIĆ: O Zvezdi i Bariju, koferu para iz Marselja, supruzi, Belgiji, Piksiju i Robiju

Karijera za film. Branio je protiv najvećih. Bio šampion Evrope. Dobio kofer prepun para da proda utakmicu, od čega je mogao lagodno da proživi cijeli vijek. I od toga se odbranio. Klubove je mijenjao, ali ženu ne. Zvezda mu je dala sve. Kaže, i on njoj malo…

Ovo je priča Dike, Stevana Stojanovića, legendarnog golmana Crvene Zvezde….

Rođen sam u Kosovskoj Mitrovici, živeli smo u naselju Stari trg, pored rudnika “Trepča”. Na Kosovu sam živeo do svoje pete godine. Posle toga smo prešli na Rudnik, pored Gornjeg Milanovca. I tu počinje moje detinjstvo, ali i fudbalska karijera. Sve je počelo u školskom dvorištu, a onda i u klubu Mladi rudar.

Oduvek sam hteo da budem golman. Od starta. Zašto golman? Pa, taj dres. Uvek me je fasciniralo što je drugačiji od ostalih. Što se toliko razlikuje. I to deluje na dete. Da se izdvojim, odvojim, da budem nešto posebno. I na kraju karijere se to i desilo. Nešto stvarno posebno kada sam osvojio pehar Kupa šampiona. Od početka, pa do kraja.

Šekularac

U Rudniku sam završio osnovnu školu. Sve se svodilo na igru. Do trinaeste godine. Kada kao dečak dolazim u Zvezdu. Zanimljivo je kako sam došao u Beograd, odnosno u Crvenu zvezdu. Vrlo zanimljivo! Slučajno, rekao bih. Mene je pokojni Dragoslav Šekularac doveo. Godinu dana pre nego što ću doći u Crvenu zvezdu, na Rudniku je bila omladinska ekipa na pripremama. Trener je bio Milovan Đorić. I njima se povredi golman. Đora dođe do nas klinaca koji smo gledali svaki trening i pita: “Ima li golmana među vama?” Ja se odmah javim. I ostanem deset dana sa njima. Bila je sjajna generacija: Boško i Milko Đurovski, Čakalić, Uzunov, Radić, Radović… Ozbiljna ekipa. Godinu dana kasnije dolazi Šeki na pripreme sa pionirima. Njemu je Đorić već rekao da u Rudniku ima jedan mali, dobar golman, pa neka se raspita. Ja sam tada branio za pionire i omladince Mladog rudara i bio rezerva u prvom timu. I Šeki me uzme pod svoje, posle 15 dana me dovede u Beograd. Često me pitaju kako sam dobio nadimak Dika. Kad sam došao u Crvenu zvezdu, mene su prozvali Mali Dika. Zašto? Zbog Aleksandra Dike Stojanovića! Pa pošto se i ja prezivam Stojanović, mene su moji drugari iz generacije prozvali Mali Dika. I danas me, kada imam više od 50 godina, zovu tako. I moj kafić na Marakani zove se “Dika”.

Ispraćao sam autobuse

Tata i mama su baš teško pristali na moju selidbu u Beograd. Kada su me upitali, ja sam odmah kao iz topa rekao da hoću. Pa kako neću, Zvezda me zove, a ja klinac. Imao sam tu podršku porodice Marjanović, koja je stvarno brinula o meni kao da sam im rođeni sin. Međutim, sve je bilo super dok ne prođe nekoliko dana, nedelja… E, onda počne da te bije nostalgija, bude ti teško. Dete, bre! Mnogo mi je bilo teško. Završi se tako trening, a ja dođem ovde do Marakane na autobusku stanicu. I tako satima ispraćam autobuse na Rudnik, sve se nadam hoće li naići neko poznat da prenese pozdrave mojima. Uh, bre… Kad se i sad setim, naježim se.

Mora se u školu

Ali, vremenom sve to prođe. Navikneš. Očvrsneš. Brinuli su o meni u Zvezdi. Mi klinci iz provincije živeli smo u internatu, a on je bio tu gde je danas zgrada Sportskog društva. Tu nam je bila spavaonica, kao i restoran. Tu su bile i kancelarije kluba, moraš da paziš, slušaš. Opet, nama klincima nisu dali mnogo slobodnog vremena. Milovan Đorić, Vladica Popović, Dragoslav Šekularac, Toma Milićević… Zamisli, takve veličine, a svi rade u omladinskoj školi i vode brigu o nama. Nema zezanja sa njima. Moraš u školu, imaš treninge. Non-stop obaveze. Krenuo sam u 11. gimnaziju dve godine, na kraju završio Saobraćajnu. Posle i Višu trenersku i Višu železničku. Tu Višu železničku sam upisao sasvim slučajno. Morao sam da je upišem kako bih bio u univerzitetskoj reprezentaciji 1987. godine. Pa kako ću u Zagreb na Univerzijadu bez indeksa, ha-ha-ha?! E, kad sam je već upisao, ja se zainatim i počnem da dajem ispite. Jedan po jedan. Meni krenulo, sve ispite dam u roku. Shvatiš tek kasnije koliko ti te dve diplome budu važne u životu, iako nikada nisam radio taj posao iz struke.

Šesti golman i vojska

Odvojenost od roditelja, boravak u velikom gradu, i to sam, formiralo je moju ličnost. Posebno odlazak u vojsku. Čim sam sa 18 godina potpisao ugovor sa Zvezdom, otišao sam u armiju. Zašto? Bio sam šesti golman! Pre mene Aleksandar Dika Stojanović, Živan Ljukovčan, Tomislav Ivković, pokojni Slobodan Karalić i Goran Živanović. Ja rekoh, hajde ti, Diko, negde da braniš ili u vojsku. Tražili me Rijeka, Zemun, Željezničar iz Sarajeva. Ali ne daju iz Zvezde. I ja prelomim, idem u vojsku. Odradim to što mi sleduje, da me posle sa 23 ne preseče u karijeri. U klubu kažu sačekaj malo, da vidimo za neku auto-jedinicu, kao, da dobijem sve kategorije. Bilo popularno da budeš vozač. Ma, šta će mi to. Daj šta daš. Dobijem pešadiju! Postanem prašinar! Ha-ha-ha! Sećam se na regrutaciji pitaju me šta ću: Ljubljanu, Mostar ili Sarajevo. Daj Sarajevo! Odgovorio sam bez previše razmišljanja. I tako sam otišao, oktobarska klasa 1983. godine. Psihički i fizički sam bio spreman, ništa mi nije teško palo. Čak sam dobio i značku primerenog vojnika, bilo baš lepo iskustvo.

Donesi sneg, odnesi sneg!

Zanimljivo, u vojsci zakačim Olimpijske igre u Sarajevu 1984. Ispričaću ti jednu zanimljivu anegdotu vezanu baš za te OI. Moja jedinica bila je angažovana na donošenju snega za skijaške staze i skakaonice na Igmanu. Nije bilo snega u Sarajevu, čoveče! I to je stvaralo probleme organizatoru. I šta će, dignu vojsku. Slali nas na Igman i Bjelašnicu po sneg. Ceo dan smo radili. Dovezemo sneg, postavimo dole na skakaonicu, utabamo sve, završimo posao. Kad uveče, počne sneg da pada. Mi taman ušli u kasarnu, kad sviraju uzbunu. Vraćaj se nazad, kažu ima viška snega. Opet lopate u šake i skidaj sneg. Ha-ha-ha-ha! Ma, ludnica!

Prva ljubav

Prva ljubav! Ha! To je bilo tad i ostalo. Moja supruga Marija. Nisam ti ja za detalje o tome… Gde me nađe, čoveče?! Neke stvari volim da ostavim za sebe. Moja prva i jedina ljubav, moja Maja. Hvala bogu, imamo dvoje dece, ćerku i sina, unuku. Sve kako treba. Upoznali smo se kada je ona imala 15, a ja 17 godina. Otada smo zajedno. Ukratko, da ne ulazimo u detalje!

I onda onaj lob…

U Zvezdi sam branio za sve selekcije, počev od pionira do omladinaca, za neke i istovremeno. Sa potpisanim profesionalnim ugovorom imao sam obaveze i prema prvom timu. Šta da kažem, sa 17 i po godina sedeo sam na klupi protiv Barselone 1982. A Barsa strašna, sa Maradonom, Šusterom, Alesankom… Bilo je to veliko iskustvo za mene. Sećam se, dan pred utakmicu, posle treninga otišao sam na teren da bih video kako trenira Maradona. Nije bilo kao sada. Mogao si da prođeš kroz tunel, da vidiš majstora na delu. I onda dolazi utakmica, 90.000 ljudi na stadionu. Ja klinac. Gledam Diku (Aleksandar Stojanović, op. a.) i pomislim u sebi: “Samo da ne uđem, nemoj slučajno da se povrediš, molim te, samo nemoj da se povrediš!” Ha-ha-ha-ha! Ne znam, nikada pre nisam video da Maradona tako nešto radi sa loptom, ta lopta ne pada na teren, kao da ju je vezao za nogu. I onda na utakmici onaj lob. Niko to nije video ni pre, ni posle toga. Maradona je čudo!

Prvi derbi

Za prvi tim Crvene zvezde debitovao sam protiv Dinama iz Vinkovaca na Marakani. Vratio sam se iz vojske i bio sam drugi golman, prvi je bio Branko Davidović. Trener je bio Velibor Vasović i te 1987. godine on odluči da mene stavi na gol. I to se sve dešava pred derbi s Partizanom. Mi smo imali u nedelju Vinkovce, kup u sredu sa Osijekom i u nedelju Partizan u Humskoj. Dobijemo mi Dinamo iz Vinkovaca 3:0, a ja nisam imao posla. Bilo 20.000 ljudi, ali u to vreme to je bila skromna poseta. Isto i protiv Osijeka, opet nisam imao posla. I dolazi derbi, krcat stadion. Sećam se, pre nego što me je Vasović stavio na gol, neki su mu sugerisali da prođe derbi, ipak, da me ne stavlja. A on onako otresito, preda mnom: “Što?! Sad je pravo vreme! Čovek neka shvati da li da se bavi fudbalom ili ne!” I bio je u pravu, jer sam tada imao 20 godina. Čudo je bio od trenera. Obrazovan, elokventan, advokat, psiholog, očas posla te pričom ubedi. Živeo u inostranstvu, bio kapiten Ajaksa. Znao da ti priđe. Izlazimo mi na teren, gledam okolo navijače i kažem sebi: “Šta meni ovo treba?!” Izgubimo mi tu utakmicu 2:0, ali ja sam bio baš dobar, odbranio sam penal Vokriju, imao još nekoliko sjajnih intervencija. Sećam se, čim sam uhvatio prvu tešku loptu, odmah sam se oslobodio balasta, sve mi je izgledalo lako. I posle, iz utakmice u utakmicu, imao sam samo pozitivnu tremu, sve mi je prelazilo u rutinu. Generalni Vladimir Cvetković tada je izjavio: “Izgubili smo utakmicu, ali smo dobili golmana.” To je bila tada njegova čuvena rečenica, koju su prenele sve novine.

Najveća radost u životu

Rođenje dece uvek je najveća radost. Za svakog čoveka. Imam sina Marka i ćerku Teu. Rođeni su u Belgiji, u Antverpenu, i oni su ono najvrednije u mom životu. Sa sportskog aspekta osvajanje pehara Kupa šampiona je vrhunac za svakog profesionalnog fudbalera. Da osvojiš nešto što je najveće. Meni se to ostvarilo, bez obzira na to što sam imao mnogo velikih utakmica tokom karijere, protiv Reala, Milana, Bajerna… To čovek samo može da poželi. Eto, meni se posrećilo. Utakmica u Minhenu jedna je od najznačajnijih za mene. Bilo smo ozbiljna ekipa i to smo potvrdili na terenu. Revanš protiv Bajerna u Beogradu za nas je počeo dobro. Miha je dao gol iz slobodnjaka, stvarali smo mnogo šansi, trebalo je da rešimo utakmicu. Uđemo u svlačionicu, opušteni, nasmejani, a Ljupko će nama: “Samo se vi zezajte, ovo su Nemci, videćete šta će biti!” I stvarno se to desi, ja pogrešim, lopta ode u gol. Psihološki i psihički nisam pao, razmišljam 1:1 je, tamo smo ih dobili, idemo dalje. Šta me briga, neka pričaju o tom golu… Sada se šalimo oko tog gola, ali pitanje bi bilo šta bi se govorilo da smo ispali. Prvi mi je prišao Robi (Robert Prosinečki, op. a.) i rekao: “Hajde, Diko, šta ti je, nema veze, ustaj, idemo dalje!” Prođe ti svašta kroz glavu… Tajac na stadionu, a pun… Na moju sreću, sve se na kraju završilo kako treba.

Bari

I onda dolazi finale u Bariju. Pred odlazak u Italiju meni je prišao trener Ljupko Petrović. Kaže: “Tebi se desila ta greška protiv Bajerna, ali ti si dobar čovek, tebi to mora da se vrati.” Mnogo mi je to značilo. Sećam se kada je Ljupko spremio taktiku za finale i rekao kako misli da treba da igramo da bismo osvojili trofej. Kad nam je objasnio, svi smo bili u čudu. Gledamo se Dejo, Robi, Miha, Pančev, Juga, Bina, Mile, Ilija… Nije nam jasno. Kako ćemo gol da damo? Kaže on: “Nema problema, ne treba ni da ga damo. Produžeci, pa jedanaesterci, Dika odbrani penal i trofej je naš! Mi, prvaci Evrope!” Pazi, tako se sve desilo! Baš onako kako je Ljupko predvideo! Neverovatno. E, sad, taj penal koji sam odbranio Amorosu… Slušaj, ništa nije slučajnost. Vodio sam evidenciju o svakom igraču kako šutira penal. Svakog vikenda gledam preglede kad su domaće i strane utakmice u pitanju. Penal, i ja zapišem, i to stoji. Za Francuze imao sam evidenciju za Amorosa i Papena da šutiraju snažno i dole. Odlučio sam se da idem u desnu stranu kod jednog i kod drugog, samo ću ih čekati do poslednjeg sekunda. To je možda presudilo kod Amorosa i poremetilo ga. Šutnuo je poluvisoko, onako baš kako treba, ali za golmana. One što idu gore i dole, to ne može da se brani. Šutnuo mi je idealno, zbunio sam ga čekanjem. Meni je išlo celu utakmicu, branio sam dobro, rekao sam sebi: “Diko, možeš i moraš!”

Kad je Pančev dao gol…

Kad je Pančev dao gol… Zanimljivo, sve penale sam gledao preko video-bima. Mnogi sada kada gledaju snimak utakmice, vide da sam leđima okrenut, pa mi kažu da nisam gledao penale. I kad sam video da je Darko dao… Eksplozija u meni. Jednom se to doživljava. Podizanje pehara! Sad ću da ti otkrijem nešto. Malo ljudi to zna. Jedan čovek me je posavetovao. Kaže: “Kad ti budu dali pehar, drži ga što duže možeš, ne ispuštaj. To ostaje za sva vremena.” I bio je u pravu, bilo je na stotine foto-reportera, kamermana, oko mene je sve sevalo od bliceva. I ja se primim, ha-ha-ha! Ne dam pehar! Ovi moji počeli da traže, ja vičem: “Ne dam!” Ha-ha-ha! Posle sam im dao pehar da se slikaju i oni. Ha-ha-ha…

Nisam prodao utakmicu

Zanimljivu uvertiru imao sam pred finale Kupa šampiona u Bariju. Hteli su da kupe utakmicu i onda su se namerili na mene. Znali su da je golman poslednja prepreka. I dobro su razmišljali. Nikada nisam ni pomislio da je neko spreman da mi tako nešto ponudi. Kada sam dobio poziv, rekli su mi da imaju nešto za mene. Mislio sam zovu me na razgovor za novi klub, jer sam imao dozvolu Crvene zvezde da posle sezone odem u inostranstvo. Sve se to desilo u hotelu “Interkontinental”, bio sam sa Robijem, pili smo kafu. Kad sam otišao sa njima u sobu i kad su mi pokazali kofer, nije mi bilo dobro. Mnogo je novca bilo, ali nisam poklekao. Bili su to sve naši ljudi, ali unajmljeni od Francuza. Uopšte se nisu uzbudili kad sam ih odbio. Znaš šta su mi rekli? “Ne moraš da uzmeš pare, ali ćemo mi reći da si uzeo. I sve će izaći u novinama. Kako god da utakmica prođe, ti ćeš biti kriv.” Ma, beži, rekao sam mu. Zanimljivo, nikada više te ljude nisam video u životu. Izleteo sam kao muva bez glave iz hotela, nisam znao gde udaram. Bože, šta me ovo snađe?! Pozvao sam Duju (Ratomir Dujković, tada trener golmana u Crvenoj zvezdi, op. a.), kažem mu šta mi se desilo. A on će meni: “Samo mirno, verujem ti.” I došla je informacija u svlačionicu da je golman kupljen. Onda sam pričao sa igračima, sa Dujom, upravom kluba. Našao sam se u situaciji da nisam kriv, a da sam kriv. A i šta bih ja sa tim parama? Meni je bilo teško, posebno pred utakmicu u Bariju. Stalno mi je prolazilo kroz glavu to što mi je taj kriminalac rekao da su me kupili. Jedva sam čekao da prođe tih 120 minuta, pao mi je ogroman teret s leđa. Obraz čist! Konačno. Penali su mi došli kao relaksacija. Zato sam bio toliko samouveren i siguran da ću odbraniti penal. Misliš da bih mogao danas da sedim ovako mirno, da šetam Beogradom da se nešto desilo? Da je bilo kakva sumnja bila? Vidiš kako to ide u životu. Ima Boga! Bog me u tom finalu nagradi da budem igrač utakmice, da odbranim penal i podignem pehar Kupa šampiona! Sve mi se složilo tada, te večeri bio sam nagrađen za sve u karijeri, za sva odricanja i nepravde. Dobra je ovo priča za ove mlađe generacije, koje bi sve preko noći. Pa, ne može! Ne ide to tako! Mnogi su me pitali, posebno danas, kako nisam poklekao, jer je u tom koferu stvarno bilo mnogo novca. Poneo sam neko vaspitanje od kuće, nešto od majke i oca, od predaka. Znaš kako, mene je otac učio stalno da ako nekad budem gladan u životu, da pitam, da se ne stidim. Ali ako budem nešto ukrao, da ga se čuvam jer će mi ruke odseći. E, tako. Tako je bilo kod mene u kući.

Belgija

Posle Barija otišao sam u Antverpen. Bilo je teško otići u inostranstvo jer su samo tri stranca mogla da igraju za neki klub. Možeš da zamisliš koliko je teško bilo golmanu kad su Nemac, Francuz ili Italijan bili stranci u Belgiji. Imao sam pre Antverpena, godinu dana ranije, dobru ponudu iz Ovijeda. Sve sam se dogovorio. Pre sezone koja je prethodila finalu iz Barija. Ali Zvezda nije htela da me pusti, tačnije Džaja i Cvele (Dragan Džajić i Vladimir Cvetković, op. a.) verovali su u mene. I tada su mi jasno rekli: “Ako i ne uradimo ništa u Kupu šampiona, slobodan si.” Hvala bogu da me nisu pustili. Belgija je, što se mene tiče, kao Srbija. Antverpen kao Beograd, takav osećaj imam. Rodila su mi se deca tamo, dobio sam državljanstvo Belgije, naučio jezik. Napravio sam veliki uspeh u tom klubu, stigao sam do finala Kupa kupova 1993. godine sa Parmom na Vembliju. Nažalost, trofej nisam uzeo, ali sam igrao drugo evropsko finale. To je bio ogroman uspeh za Antverpen. I danas pričaju o tome, drže fotografije naše generacije po kafićima. Imali smo dobre igrače: Lenofa, Jakovljevića, Černjatinskog, Klasensa, Svilara, koji je bio ikona. Od belgijskih klubova, koliko znam, samo je Mehelen osvojio evropski trofej, i to Kup kupova. Ni Anderleht, ni Briž, ni Standard, a veliki su klubovi. Raspad Jugoslavije dočekao me je u Belgiji. Nije me dotakao rat, sankcije, beda… Imao sam kontakt sa porodicom u Srbiji, stalno sam slao pomoć.

Piksi i Robi

Piksija sam poznavao iz mla|ih dana, dok smo bili pioniri. Bili smo u selekciji Srbije i stalno smo se viđali na turnirima. Piksi i ja smo igrali za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije kada smo u Italiji osvojili treće mesto. Imam tri medalje UEFA, na koje sam mnogo ponosan. Zlatnu sa Crvenom zvezdom, srebrnu sa Antverpenom i bronzanu sa omladinskom reprezentacijom. Od malih nogu, pa do danas drugujemo Piksi i ja. Sećam se kad je dolazio u Zvezdu, kad je u Deligradskoj potpisao u ponoć… Jurili su ga Partizan i Dinamo. Ali nisam sumnjao u njega nijednog trenutka šta će izabrati. Bio je zvezdaš! Svetski igrač! Robija sam upoznao na neverovatan način. Trener je bio Vasović i zvao je nas ostale igrače Zvezde koji smo bili sa reprezentacijom na Univerzijadi da nas pita za Robija. Kaže, došao je jedan mali plavi, sjajno igra, šta da radim sa njim? A Piksi mu ko iz topa odgovori: “Uzmi ga ako valja, šta drugo!” Nastavi Vaske, kaže, mali priča da je bio u Dinamu, oterali su ga… A Piksi će opet: “Šta te briga? Uzmi ga ako je dobar!” Tako je bilo, i tako je Robi došao. Nekako smo se Robi i ja našli odmah na početku. Ja sam bio stariji, kapiten, on dete. I od prvog trenutka smo se razumeli. Baš mi je legao i trudio sam se da mu pomognem. Bili smo cimeri, obojica smo rano ustajali, kao vampiri, već u sedam sati smo pili kafu.

Sportski direktor

Posle fudbalske karijere, ponosan sam na ono što sam i kao sportski direktor uradio u Crvenoj zvezdi. Od juna 2005. do marta 2008. Crvena zvezda je imala lošu 2004. godinu, Džaja (Dragan Džajić, op. a.) nije bio u klubu, rezultati su bili loši. Jednostavno, klima oko kluba nije bila najbolja. Došlo je do promena, Piksi je postao predsednik, a ja sportski direktor. Tim koji nam je ostao bio je odličan, sjajno selektiran. Žigić, Pantelić, Janković, Basta, Luković, Milovanović, Perović… Fenomenalna ekipa. Dolazak Valtera Zenge za trenera bio je pun pogodak. On je to sve utegao kako treba, a Crvena zvezda je ne znam posle koliko godina osvojila duplu krunu, igrali smo grupnu fazu Lige Evrope. Onda smo sledeće godine isto ponovili. Sticajem nekih okolnosti, Piksi je otišao iz kluba, ja sam ostao još pola godine. Ali to je bila neka druga ekipa i sam sam otišao. Nekim čudnim odlukama Milan nam je zapao za protivnika u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Trebalo je da budu kažnjeni, ali su bili toliko moćni u UEFA da su izlobirali i bili vraćeni u takmičenje. Tu se još jednom dokazalo da smo mi sa Balkana, a oni sa moćnog Zapada. Pokušali smo, odigrali dve tvrde utakmice, ali nismo uspeli. Šta da radimo…

Magla na Marakani

Još jednom je Milan bio koban po mene, ovaj put dok sam bio igrač. Branio sam Zvezdin gol na onaj čuveni susret po magli 1988. godine. Istorijski meč! Tamo smo igrali 1:1, poveli preko Piksija, koji je odigrao utakmicu života. Revanš, mi ih razmontiramo, Dejo dao gol, igra kao u transu, njima isključen igrač. Gotovo, idemo dalje. Kad odjednom, magla! Nije to ona magla da se nešto vidi, na metar ništa ne vidiš. Belo! Sudija prekida utakmicu, većanje, kaže, igramo sutra. Mi se tu ispraznimo, ali opet odigramo dobro, meč se završi 1:1 i oni nas prođu na penale. Srećkovići!

Maksimir

Utakmica na Maksimiru, koja nije ni počela, ni završena. Mi smo izašli na zagrevanje, ali smo već tada videli da je situacija naelektrisana, da njima nije do fudbala, da žele nešto drugo i da je sve kao izrežirano. Počeli su da bacaju kamenice na nas, čak su i probili deo ograde. Sve je bilo spremljeno, videlo se. Mi smo onda povukli na sredinu terena, nastavili sa zagrevanjem, ali kada su počeli njihovi navijači da uskaču na teren, otišli smo u svlačionicu. Igrači Dinama su ostali, imali su scenario da napadnu policiju… Nije nam bilo svejedno dole u svlačionici, mislili smo na naše navijače koji su ostali na tribinama. Dinamovi igrači su bili sa nama, pričali smo, komentarisali. Nije bilo tenzija između nas. Kad se ta predstava završila, sačekali smo policiju i onda su nas sproveli za aerodrom.

Zvezda mi je sve

Kod mene u karijeri nije sve glatko išlo. Uvek je trebalo da se nešto preskoči. Kao i u životu. Valjda mora tako. Moraš da se za nešto namučiš da bi posle bio nagrađen. Ništa ne bih menjao u svom životu. I što se tiče fudbalske karijere i života, ispunjen sam. Sada radim koliko meni odgovara. Kada dođeš u taj stadijum, to onda znači da si uspeo. Ne zavisim ni od koga, kafić držim da bih se družio sa prijateljima zvezdašima. Svaki dan su tu Pižon i društvo, Perun i njegova ekipa. Sve zvezdaši. Meni srce puno. Bavim se menadžerskim poslom, ali ne jurim. Kad me neko nazove, pomognem, završim šta treba. Lagano. Ne otimam, ne jurim, ne varam. Danas je čudo u ovom poslu, svi su postali menadžeri. Trebalo bi urediti stvari. Svako ima svoje igrače, svoje interese. I onda ja gledam da se sklonim. Tu sam na stadionu Zvezde svaki dan, sa prijateljima, gledam utakmice, u Upravnom odboru sam. Svi se menjamo, a samo Zvezda ostaje. Koliko mi znači Crvena zvezda? Reći ću ti. Sve mi je dala! I popularnost i uspeh… Sve! Ovde sam počeo, formirao se. Dao sam i ja nešto Zvezdi, makar malo.

“Kurir”