Mira Stupica, glumačka heroina naših prostora zagazila je u 94. godinu života. Nije se opirala starosti, već je hrabro zakoračila u Starački dom u Beogradu, da pod stare dane još jednom se trgne i mlađima pokaže ko je ko, barem na daskama koje život znače. Ovo je Mirina priča o ženi koja se nikada ne predaje,…

Ne samo da sam prihvatila starost, ja njom upravljam. Prihvatila sam i Dom, bez unutrašnjeg protesta. Dok mi ovde bude lepo i prijatno, i sama ću se truditi da odgovorim toj prijatnosti. Ako dođe do trenutka u kome budem drugačijeg raspoloženja, ja ću se snaći – s vedrim osmjehom i punim uvjerenjem, kaže na početku razgovora Mira Stupica, „krunisana“ kraljica glume 20. vijeka u Srbiji.

Njena nova adresa od skora je jedan veoma uređen beogradski Dom za stare. Dvospratna zgrada okružena cvijećem. U apartmanu ispunjenom uspomenama, s puno slika i fotografija, njeni „zemaljski dani teku“. Na stočiću pored kreveta „Večernje novosti“, novine s kojima oduvijek započinje dan.

– Vreme brzo prolazi. Imam pažnju, ali i želju za samoćom. Dovoljno imam i potrebe da pozovem u posetu one koje želim, a dovoljno je i onih koji će na poziv odgovoriti. Sve biram sama. Poslednjih godina sam, i inače, morala da suzim krug kontakata. Počelo je da me zamara… Tokom života bilo je za mene i previše zainteresovanosti. Ipak, ne preko mere, nikada me ta radoznalost nije uvredila. Valjda sam za prijatelje birala ljude takvog dara – otkriva nekadašnja Nastasja Filipovna, Petrunjela, Dorina, Baronica Kasteli, Glorija…

U 93. godini, potpuno je svjesna odmakle starosti, ali i dalje u suverenom stavu istinske dive. Svakom riječju i gestom demonstrira da podjednako vlada sopstvenim životom kao svojevremeno pozorišnom scenom.

– Vreme radi bez prekida, nije sentimentalno prema starim i bolesnim. Ono tera svoje, mi se snalazimo. Ne gledam televiziju, pomalo čitam novine. Najčešće razmišljam o proteklim susretima s porodicom i prijateljima. Sa svakim imam drugu vrstu razgovora. Ljudi dolaze kad usklade obaveze. Borina supruga Karolina „prvak“ je u tome: uvek nađe vremena i razloga da me poseti. Volimo da budemo kratke u razgovoru. Zadovoljna ona, zadovoljna ja.

Na pitanje da li se viđa sa ostalim stanovnicima doma i da li njeno prisustvo izaziva znatiželju, kaže:

– Susrećemo se susedski, bez puno pitanja i odgovora za čekanje. Onako pristojno, građanski. Valjda osećaju i neki respekt, ili bar volim tako da mislim. Vodimo obične, svakodnevne razgovore. Retko primam posete, ne zato što sam uobražena već što sam svesna svojih mogućnosti. Stalo mi je pametno da kažem to što hoću.

Mirina prijateljica Jadranka otkriva nam kako je čula u prolazu da našu glumicu, s velikim poštovanjem, neki stanari zovu „šaka soli“. Njena istoimena knjiga (koja je doživela desetak izdanja) i sada je na stočiću pored uzglavlja:

– Dobra je to knjiga, ne stidim se što sam je napisala. Istinita je do kraja, ali je nisam „preintimila“. Mislim da sam govorila o nekim važnim događajima i ljudima svoga doba. Treba to i umeti. Pogotovo što ja ne volim da drugi „saopštavaju“ ono što sam htela da kažem…

Dok razgovaramo, ljubazna negovateljica donosi joj voće. Zahvaljuje se, ispraća je sa osmjehom i šeretski kaže:

– Eto, sve sam ti ispričala. A sad sam zaslužila da jednu popušim na miru – dodaje vadeći elegantne, duge „ženske“ cigarete iz fioke. – Nije dozvoljeno, ali ja krijući. Kao nekad dok smo bili deca…

Okružena najbližima

Apartman u kome boravi glumica detaljima nedvosmisleno odaje da nije reč o „običnom“ stanovniku doma. Uz nekoliko komada ličnog namještaja, prostor ispunjava divan buket cveća, na stočiću omiljeni parfem, knjige i veliki broj fotografija, svuda oko nje.

– Okružena sam najbližima, a to mi je najvažnije – kaže Mira. – Vidiš, ono je moja unuka Mia i praunuk Maksim. Žive u Parizu, očekujem da uskoro dođu. A ona slika u ulju, moj Bojan, naravno…