Du­šan Ću­bić, pen­zi­oni­sa­ni pros­vje­tar, se­dam go­di­na pi­sao je knji­gu o No­va­ku Đo­ko­vi­ću. Je­din­stve­na zbir­ka “Od sa­nja­ra do vla­da­ra”, bez ika­kve me­dij­ske pom­pe, svje­tlo da­na ugle­da­la je pri­je dvi­je go­di­ne, a još ni sam Đo­ko­vić ne zna za nju.

Ovu knji­gu je pi­sa­la du­ša. Ni­sam ni pi­sao da bih ne­što za­ra­dio, već da ovje­ko­vje­čim naj­bo­ljeg srpskog spor­tis­tu svih vre­me­na. Umjes­to to­pu­za i ma­če­va, nje­go­vo svi­je­tlo oružje je re­ket ko­jim po­ko­ra­va pla­ne­tu. On je no­vi srpski ju­nak i ima obi­lježje tra­di­ci­onal­nih srpskih ju­na­ka Mi­lo­ša Obi­li­ća i Mar­ka Kra­lje­vi­ća – is­ti­če Ću­bić, ro­dom iz Ste­ke­ro­va­ca kod Gla­mo­ča, ko­ga je ra­tni vi­hor do­nio u Ba­nja­lu­ku.

Knji­ga je sas­tav­lje­na iz tri cje­li­ne, pažlji­vo oda­bra­ne.

Prvu cje­li­nu či­ni kla­si­čni srpski gu­slar­ski de­se­te­rac, dru­ga je lir­ski pri­kaz No­va­ko­vog živo­tnog pu­ta, dok je tre­ća akros­tih, odno­sno pje­sma u ko­joj po­če­tna slo­va sva­kog re­da da­ju je­dnu ri­ječ i one da­ju te­mu i ide­ju pje­sme. Na ovom dje­lu sam ra­dio pu­nih se­dam go­di­na, što sa­mo po­ka­zu­je ko­li­ko sam pažlji­vo pri­la­zio te­mi. Mi­slim da je sva­ki stih, sva­ka ri­ječ, s pra­vom na­šla svo­je mjes­to i sim­bo­li­ku. Ni­je mi bi­lo te­ško, jer  sam ga pra­tio od nje­go­ve čet­vrte go­di­ne. Shva­tio sam da će on obi­lježiti je­dnu epo­hu– nas­tav­lja pri­ču o svom dje­lu.

Nole pjesma

Na na­še pi­ta­nje da li bi, možda, mo­gao ne­što sli­čno ura­di­ti ka­da bi fu­dbal­ska re­pre­zen­ta­ci­ja Srbi­je pos­ta­la šam­pi­on svi­je­ta, Du­šan od­go­vo­ra:

Ne! Eto sre­će da se to do­go­di, ali knji­ga o Đo­ko­vi­ću du­go je ra­sla u me­ni, sa­zri­je­va­la, da bi do­bi­la ovu cje­li­nu. On je od nje­nog izlas­ka do da­nas osvo­jio sve što se može osvo­ji­ti, ali knji­ga ni­je iz­gu­bi­la na to­me. Na­pro­tiv! Ona ga pra­ti od naj­ra­ni­jeg dje­tinj­stva ka­da se prvi put do­če­pao re­ke­ta. To je kao Bi­bli­ja, nje­gov tra­go­vi su bi­li ja­sni i pri­je ne­go što je bio šam­pi­on, ba­rem za me­ne – nas­tav­lja Ću­bić.

Po­red dje­la o ko­jem smo go­vo­ri­li, Du­šan je na­pi­sao još ne­ko­li­ko knji­ga, a po­ku­ša­va da na­ro­dnu pje­smu otrgne od za­bo­ra­va.

U ne­kon­tro­li­sa­noj trci bez re­da, me­težu, jur­nja­vi za brzom i la­kom za­ra­dom sve vi­še se po­jav­lju­ju kva­zi­pje­va­či, ko­ji svo­jim izve­dba­ma uni­šta­va­ju izvor­ni mu­zi­čki gen, du­ho­vnost i tra­di­ci­ju izvor­nog me­lo­sa. Stra­ni zvu­ci, islam­ski, grčki, go­to­vo su pre­pla­vi­li naš kul­tur­ni pros­tor. Pje­sma ne smi­je da ima gra­ni­ce, ali opet, mo­ra­mo sa­ču­va­ti svo­ju tra­di­ci­ju– krat­ko će naš sa­go­vor­nik.

Kao tek­sto­pi­sac, učes­tvo­vao je na fes­ti­va­lu na­ro­dne pje­sme “Ilidža 2006” sa pje­smom “Tužna go­lu­bi­ce”, ko­ju je izve­la izvor­na gru­pa “Ju­tro”.

Za­ni­mlji­vo je da je Ću­bić i do­bar re­ci­ta­tor, na če­mu mu za­vi­de i pro­fe­si­onal­ni glum­ci.

Si­gur­no da znam sto­ti­njak pje­sa­ma na­pa­met. Šan­tić, Du­čić, Ćo­pić, Ra­kić, Je­se­njin, Lor­ka, Pre­vern… Oni me in­spi­ri­šu sva­ko­dne­vno, a ve­li­ka in­spi­ra­ci­ja su mi i naj­lje­pše žene na svi­je­tu, Ba­nja­lu­čan­ke. Ta­kvih lje­po­ta ne­ma ni­gdje, pa sam i nji­ma po­sve­tio zbir­ku pje­sa­ma “Lje­po­ti­ce s Vrba­sa”. Dok živim, iz me­ne će izvi­ra­ti sti­ho­vi  – kaže na kra­ju ovaj tek­sto­pi­sac, pje­snik i kul­tur­ni ra­dnik.

“Narodne novine”

No­vak Đo­ko­vić

Čuj Srbi­ne ovu pje­smu mo­ju

O no­vo­me srpsko­me he­ro­ju,

O ju­na­ku, a srce mu lav­lje,

Oka­di­lo du­šu Sve­to­sav­lje,

Oka­đe­na ne­be­si­ma si­ja

S No­va­kom se us­prav­lja Srbi­ja,

Us­prav­lje­na Srba­di­ji tre­ba

De­li­je ga uz­dižu do ne­ba,

On svi­je­tlo oružje ne pa­še

“me­gdanžije” Srbi­na se pla­še,

Ne­ma to­puz Mar­ka Kra­lje­vi­ća

Ni oklo­pe sval­nog Obi­li­ća,

Ne­ma brke te­ške ko dva lu­ka

Ni ga­vra­na na ka­pi od vu­ka

Ko­nja vra­na ko pla­ni­na crna

džefer­da­ra olo­vno­ga zrna

on ka­me­nje i če­lik ne mrvi

no­vi he­roj Đo­ko­vi­ća krvi,

ne cje­di su­vu dre­no­vi­nu,

ne ispi­ja vi­na tu­lu­mi­nu,

u “boj ide­al ne ubi­ja”

on sve “bit­ke re­ke­tom do­bi­ja”

na­oružan sa­mo sa re­ke­tom

Srbin bra­te “ca­ru­je svi­je­tom”

Ca­re­vi­na pos­ta­la pla­ne­ta

Srpski bar­jak na kro­vu je svi­je­ta,

Po­no­sno ga Srba­di­ja vi­ja

Ži­vje­la nam, ži­vje­la Srbi­ja.