Život Hasana Dudića bio je kontroverzna ličnost i prije ulaska u rijaliti šou “Parovi”. Burna biografija, buran život, a mi za vas otkrivamo neke detalje iz te priče.
Odrastanje na šabačkom asfaltu
Moj put je bio trnovit. Otac mi je bio obućar, bili smo nit gladni nit siti. Pošteni i siromašni. Otac mi je bio dijete palog borca, đed je poginuo u Narodnooslobodilačkoj borbi. Čitava porodica Dudića su Valjevci, a đed se oženio u Šapcu, tu je i streljan, u Šicari, onoj šumi kad se ide prema Šapcu. Imao sam težak život, kao i svi tada, ali sam bio srećan sa svojim roditeljima i bratom koji je dvije godine mlađi od mene. Borio sam se, u školi sam bio prosječan učenik, ali bilo je dosta ponavljača, pa sam bio najmanji u razredu. Zato sam bio najoštriji. U svakom zezanju sam učestvovao, ali sam se plašio oca, on je bio strog. Nije nam davao da izađemo na ulicu, jer se zna ko se skuplja na ulici u šabačkoj mahali. On je 1969. otišao u Njemačku da radi i ja sam postao raspuštena banda. Krenuo sam s mangupima po igrankama, bio sam atrakcija, kao neka maskota Šapca. Onda sam počeo da treniram boks, pa su me ovi moji bokseri prijavili da učestvujem u „Zlatnom glasu” u maju 1970. godine, i ja pobjedim na tom muzičkom festivalu. Trinaest godina sam imao. Onda počnem da pjevam, i jebiga.
Kako sam postao pjevač
Težak je to život bio. Pjevao sam po cijeloj tadašnjoj Jugoslaviji, po Bosni, Liki, Srbiji. Zarađivao sam dovoljno da živim i da pomažem majci, a onda sam dobio poziv da dođem u Beograd, da pjevam u „Gradskom podrumu”. Bio sam u Beogradu i prije toga, ali to je druga priča. Prvi put tu me doveo Ljuba Zemunac. Bila neka tuča, ja uletio, i kad se završilo, on me povede sa sobom za Beograd. Iz „Podruma” sam prešao u hotel „Mihajlovac”, pa u restoran „Kovač”, a onda sam počeo da pjevam po svim najeminentnijim restoranima u Beogradu. Sa petnaest godina, 1972, snimio sam prvu ploču za „Diskos”. Drugu sam snimio za zagrebački „Suzi”, koji je izdavao zabavnu muziku. Kod njih sam imao jednu od najtiražnijih ploča. Ali to je bilo teško vreme, ja nisam ni znao koliko sam popularan, da mi se, na primjer u Bosni, ploče prodaju kao alva. Pojma nisam imao.
Umjesto turneje otišao u vojsku
Tad sam tri mjeseca pevao u Crnoj Gori, i kad sam se vratio u Šabac, vidim svi trče, ljube me. Ja hit pjevač, a nisam ni znao. Poslije tri dana dolaze menadžeri, prije toga niko nije znao gdje sam, i krenem sa Šabanom na turneju. Tada su počeli koncerti, ozbiljne zarade, a kad sam se vratio s jedne turneje u Sloveniji, čeka me na kapiji Šabanova majka, moja tetka, i plače. „Sine, ideš u vojsku”, kaže. Znam da je bio 30. decembar, dan pred doček Nove godine. Ona mi daje poziv, ja utrnuo. Pošto mi je otac bio partizansko dijete, nije bilo govora o izbjegavanju i odlaganju, i šta ću: spakujem se i pođem u vojsku. Sjećam se, moj drugar Krca, folksvagenom, zajedno s mojom braćom, isprati me do Rume, i ja iz Rume ponovo u Sloveniju. Ali ne na turneju nego u kasarnu. Tad sam se potukao u vozu, nismo imali gdje da stojimo, gužva, ja gledam gdje da se smijestim, a neki onako veliki, valjda vido da sam ja sitniji, i odgurne me. I tu počne ono šta se mangupiraš, on pođe da me udari, ja eskiviram i spucam ga desnim direktom. Samo se okrenuo i pao. Poslije se ispostavilo da smo u istoj jedinici, pa smo bili i drugari, častili jedan drugog pivom, ali sva ta vojnička prijateljstva završe se kad izađeš iz kasarne.
Druženje sa Tomom Zdravkovićem
Čim sam se vratio, učestvovao sam u „Hit paradi” na Tašu, uz najpopularnije pjevače: Šabana, Nedeljka Bilkića, Lepu Lukić. To je za mene bila čast, a i naišao sam na baš lijep prijem, svi su pjevali moje pesme. Tad je bio moderan Travolta, pa sam ja napravio tu frizuru, obukao neko fino pepito odjelo, mala kravata i velika kragna. Poslije toga sam išao na turneju „Hit ljeta”, bio je tamo i pokojni Toma Zdravković, i to mi je najljepša godina u životu. S finim ljudima sam se družio, publika me volila. Toma je ekstra čovjek bio. Volio je da sjedi sa mnom, pa smo pričali, učio me, savjetovao. Sjećam se kako me je u Puli tjerao da probam škampe i školjke: „Dođi, probaj”. Ja gledam ono kako izgleda i vičem: „Ma bježi, bre”. „Odi, probaj, ’bem ti dedu”, tako je on govorio. I ja probam i navadim se toliko da sam poslije kad sam se vratio u Beograd, sve pare davao u „Zlatnoj lađi” na škampe i školjke.
Razočarao se u Halida Bešlića
Bilo je tu i konobarica, i pjevačica, svega je bilo. Ja bio klinac, lijepu kosu imao, a ne ko sad, ma Alen Delon nije mogao da mi priđe. Bio sam maneken jednom frizeru Jusi u Sarajevu. Zarađivao sam dosta novca, prodavale su mi se ploče kao lude, mogao sam da uzmem gomilu para samo da se pojavim i napravim koncert. Ali, jebiga, kad me sirotinjski pravio, takva mi je sudbina. Pisao sam pjesme i za sebe i za druge, za Šabana Šaulića, Zlatu Petrović, Anu Bekutu, Ljubu Aličića. Halida Bešlića sam ja izmislio, mada se sad folira, baš me razočarao. Učio sam ga da pjeva, bio mi je kao brat. Ja sam u Minhenu, u produkciji ploča, zbog direktora Nenada, koji je rekao: „Šta će mi taj žabac”, potpisao da svojom zaradom garantujem za Bešlićev album. Rekao sam: „Vjeruj mi, Nenade, ako ne proda 20.000, ja se odričem zarade od mojih ploča”, i potpisao to. Ubjedim ga još i da se napravi jedan mali spot. Kad sam doveo Halida u Beograd, on ide sa mnom ulicom, a mene svi ovi mangupi znaju, kockari, šibicari… Oni mi se javljaju, a on sve pita: „Hasane, ko ti je ovaj?” Ja mu kažem: „To ti je novinar.” On odmah počne da im traži telefone, a oni se zezaju, kažu: „Ne mogu da ti dam telefon, ostao mi kod kuće, mogu da ti dam broj.” I doživeo je veliki uspjeh. Vodio sam ga sa sobom i na turneje. Ali, posle, kad je meni trebalo da se pomogne, jer ponekad u životu puknu i mnogo veće gazde od mene, on je obećao da će mi pomoći, i nije se uopšte pojavio. Prozivao me da sam četnik, arkanovac, ali ne direktno u lice, nego je slao prijatelja da mi objašnjava zašto on ne može da sjedi sa mnom. Zato više volim boksere koji su zahvalni kad im jedan sok kupiš, znaju to da cijene, nego ove pjevače kojima i jagnje i piće, i na sto i pod sto, i onda odeš u WC, a oni za tobom odmah počnu „vidi pi*ke”. A ja sam uradio nešto u životu što će ostati iza mene. Napisao pjesama, imao brakove, brata Šabana, koji je najbolji čovjek na svijetu, ne zato što mi je brat, njegovu Ildu i Sanelu, moje princeze, volim više nego ikog. Da ne pominjem mog sina Mikija i njegovu djecu, oni su moj život. Ko zna gdje bih otišao i šta bih uradio od sebe da mi nije njih?
Zlata i sin
Zlatu sam poveo sa vašara, napravio sam zvijezdu od nje, vratila mi je jezivo. Sina smo dobili, zlatnog, dobrog momka, kako je otišao kod nje, sve se preokrenulo. Ja sam njoj dao dijete gotovo, Miki je 15 godina imao kad je ona pitala da li može on da živi s njom, i rekao sam da može. A ona ga je meni ostavila kad je imao tri mjeseca. I onda kad je postala popularna s onom pjesmom „Mirišeš na nju”, tu je i neka lova prva pala, tražila je da sin pređe kod nje da živi. I ja, kao, ajde, bolji uslovi, ona stan u Beogradu, a ja u Šapcu, i pošto je završio nižu muzičku u Šapcu, da ovde nastavi školovanje. Odniješe bijeli klavir i sve živo iz kuće, i poče to lutanje, muke moje nastadoše. Uhvatio se nekog čije ime ne bih sad ni pominjao, i ajd što ga je uvukao u kocku, ali da ga dovede do toga da klavijature koje sam mu ja kupio za dvije hiljade i nešto evra kako bi zaradio svoje parče hleba, izgubi na kocki, to je strašno. Znam velike evropske kockare koji su bili milioneri, a danas nemaju ni za lovačku paštetu. Ali danas sam ponosan na svog sina. Talentovan je muzičar, svaki dan vježba, bavi se i sportom.
Bračni brodolomi
Moja druga žena, Dragana, iz jedne je fine porodice, ali ni od njih nisam dobio podršku u najtežim trenucima. Nisu pomogli da taj brak opstane. O toj ženi ne želim ništa loše da kažem, Zlata je rodila Mikija, a Dragana ga je podigla, ali ona je i sama uvidjela gdje je grešila, samo što je tvrdoglava, pa ne želi da prizna poraz. Sve što je uradila, sebi je uradila. Imao sam u nju povjerenja, gledao sam je kao da mi je sestra, žena, majka, brat… Ona to možda nije osjećala, možda ja nisam znao da izrazim, ali znala je ona to u sebi, ne može to da se ne zna. Znam je u dušu. Ali podgovor lošeg društva i ljubomornih ljudi, okoline, to je napravilo da se naš brak i kuća ugase. Imala je sad nedavno više operacija, rekao mi je ljekar da je jedva živa ostala, i upozorio me da može da se desi da sad u 45-50 godina poludi. I stvarno, zaljubila se, hoće da ide u inostranstvo, ma svašta. A i majku sam joj smijestio ovdje, pomogao da je najbolji ljekari operišu. Poslednji put kad je bila majci u posjeti, nema dinara. Meni bilo žao i, da ne vidi, stavim joj neku lovu u džep, posle me živ sram pojeo. Ja mislio da sam joj stavio 50 evra, a stavio sam hiljadu dinara. Žao mi bilo, a poslije mi jedan drug kaže: ma, ne treba više. I jednoj i drugoj ženi sam pomogao, dao, i obe su mi vratile loše. Zlata je sa mnom u braku bila nekih šest godina, a od tih šest bježala je četiri. S drugom ženom sam bio 23 i po godine.
Nema komentara