Šez­de­se­to­go­diš­njeg Jo­vu Jer­ko­vi­ća iz Gradiške hen­di­kep ni­je za­us­ta­vio u os­tva­re­nju živo­tnih ci­lje­va, ni­ti mu je uma­njio am­bi­ci­ju. Čak bi se mo­glo re­ći da ga je činje­ni­ca što je sli­jep, uvi­jek tje­ra­la na­pri­jed i od nje­ga uči­ni­la čo­vje­ka ko­ji ni­ka­da ne odus­ta­je.

Za­hva­lju­ju­ći mu­zi­ci, Jo­vo je pro­pu­to­vao sko­ro ci­je­li svi­jet, a ono po če­mu se iz­dva­ja jes­te nje­go­vo umi­je­će da svi­ra 24 in­stru­men­ta ko­je po­zna­je, ka­ko te­oret­ski, ta­ko i pra­kti­čno.

Svi­ra sve žan­ro­ve mu­zi­ke, i na­ro­dnu, i džez, i za­ba­vnu, i ro­man­se, i sta­ro­grad­sku, ali i kom­po­nu­je. Sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma mu­zi­ča­ri­ma, svi­rao je na dese­ti­na­ma hu­ma­ni­tar­nih kon­ce­ra­ta i učes­tvo­vao na broj­nim fes­ti­va­li­ma, sa ko­jih se ne­ri­jet­ko vra­ćao ovjen­čan na­gra­da­ma.

– U živo­tu sam preživio de­vet ope­ra­ci­ja, do­bro­vo­ljno dao krv 53 pu­ta, na­pra­vio dvi­je ku­će i po­tro­šio če­ti­ri. I, ni­je mi žao ni zbog če­ga. Os­tva­rio sam svoj san, od­ško­lo­vao sam kćer­ku, a da­nas se ra­du­jem druženju sa unu­ci­ma. Iako sa­mo na je­dno oko vi­dim ma­nje od de­set od­sto, sre­ćan sam, a mu­zi­ka je moj život uči­ni­la le­prša­vim – pri­ča Jer­ko­vić.

Jo­vo kaže ka­ko pre­ma sva­kom in­stru­men­tu ga­ji lju­bav, ali po­se­bna ga ve­zu­je za žiča­ne, prim, bas­prim, man­do­li­nu i gi­ta­ru.

Osim ovih in­stru­me­na­ta, svi­ra i har­mo­ni­ku, kla­vir, ne­ko­li­ko vrsta fru­la, fla­utu, vi­oli­nu, oka­ri­nu, kla­ri­net, tam­bu­ri­cu, kon­tra­bas, kao i mno­ge dru­ge.

A, to­kom svo­je bo­ga­te mu­zi­čke ka­ri­je­re, svi­rao je Jo­vo sa ve­li­kim mu­zi­čkim ime­ni­ma, od ko­jih po­se­bno iz­dva­ja Zvonka Bo­gda­na, sa ko­jim mu je ka­ko kaže bi­la naj­ve­ća čast da se upo­zna i za­svi­ra.

– To­kom svih ovih go­di­na, svi­rao sam sa mno­go uvaženih mu­zi­ča­ra po­put Mi­ro­sla­va Ili­ća, Do­bri­vo­ja To­pa­lo­vi­ća, Bo­ki­ja Miloše­vi­ća, Ha­ri­sa Džino­vi­ća, Ne­de Ukra­den i mno­gih dru­gih. Sa Zvon­kom sam se upo­znao na je­dnom fes­ti­va­lu na ko­jem mi je rekao da je već oda­vno upo­znat sa mo­jim ra­dom i da bi vo­lio da sa­ra­đu­je­mo. To je za me­ne bi­lo po­tpu­no nes­tvar­no, kao dobitak na lu­tri­ji – pri­sje­ća se Jo­vo.

Osim što je svi­rao sa vrsnim mu­zi­ča­ri­ma, Jo­vo je do sa­da obu­ča­vao, ka­ko tvrdi, pre­ko hi­lja­du mla­di­ća i dje­vo­ja­ka.

– Ne­ki od njih su nas­ta­vi­li da se ba­ve ti­me, ne­ki su oti­šli ne­kim dru­gim pu­te­vi­ma. Ra­du­je me da se mla­di i da­lje žele ba­vi­ti muzi­kom, ali nažalost, da­nas je to­ga sve ma­nje – sa tu­gom kon­sta­tu­je Jer­ko­vić.

In­te­re­so­va­nje za mu­zi­ku, pri­ča Jo­vo, imao je još od ma­lih no­gu, ka­da je po­čeo da svi­ra fru­lu, svoj prvi in­stru­ment. Ka­sni­je su se re­da­li u ni­zu tamburica, pa har­mo­ni­ka, a na­kon osno­vne ško­le za sli­je­pe ko­ju je za­vršio u Sa­ra­je­vu, upi­sao je sre­dnju mu­zi­čku i od ta­da ozbi­ljno po­či­nje da se ba­vi mu­zi­kom.

Osim što svi­ra broj­ne in­stru­men­te, Jo­vo se ba­vi i kom­po­no­va­njem.

– To mi je ve­li­ko za­do­volj­stvo i mno­gi­ma ni­sam ni na­pla­ći­vao za to što ura­dim. Po­go­to­vo je ve­li­ka čast kad možete da ra­di­te mu­zi­ku za po­zna­te i ci­je­nje­ne pje­va­če – na­vo­di Jo­vo.

Za­je­dno sa svo­jom eki­pom, da­ne pro­vo­di u sta­roj gra­di­škoj ka­fa­ni na ne­ka­daš­njoj auto­bus­koj sta­ni­ci ko­ju su zbog nji­ho­vih svir­ki po­če­li da po­sje­ću­ju i mla­di lju­di.

– Ta­ko nam vri­je­me brže pro­đe, a i ma­lo se odmo­ri­mo od sva­ko­dne­vnih pro­ble­ma ko­ji nas okružuju. U po­slje­dnje vri­je­me, sve vi­še mla­dih do­la­zi da nas slu­ša i uživa u zvu­ci­ma tra­di­ci­onal­ne na­ro­dne mu­zi­ke, što je li­je­po vi­dje­ti, s ob­zi­rom na to šta omladi­na da­nas slu­ša – go­vo­ri Jo­vo.