Sa vi­si­nom od dva me­tra i 16 cen­ti­me­ta­ra, dva­de­se­tje­dno­go­diš­nji To­še Jov­čev­ski iz Sko­plja, naj­vi­ši je Ma­ke­do­nac, a pre­ma pro­gno­za­ma lje­ka­ra, ovaj mla­dić će do 25. go­di­ne po­ras­ti još ne­ko­li­ko cen­ti­me­ta­ra.

Vrba, ka­ko ga zo­vu pri­ja­te­lji i po­zna­ni­ci, skro­man je i druželju­biv mla­dić, ko­ji se tokom odrastanja bo­rio sa ra­znim pro­ble­mi­ma.

Go­di­na­ma je te­ško pro­na­la­zio od­go­va­ra­ju­ću gar­de­ro­bu i obu­ću, ali je da­nas taj pro­blem do­ne­kle ri­je­šio. Iako izbor ni­je ve­li­ki, ma­ji­ce i du­kse­ve može da na­đe i u Sko­plju, a sa je­dnom tek­stil­nom fa­bri­kom je sklo­pio do­go­vor da mu po mje­ri ši­ju ko­šu­lje i far­mer­ke, dok pa­ti­ke pro­na­la­zi u Grčkoj.

– No­sim broj ci­pe­la 52. Imam sa­mo je­dan par. Je­dva sam ih na­šao za ma­tu­ru, a sa­da ih obla­čim sa­mo za sva­dbe i sahra­ne – kaže Jov­čev­ski.

Ka­da se ro­dio, imao je pro­sje­čnu težinu i vi­si­nu i ni­ko ni­je ni slu­tio da će izras­ti u pra­vog džina. Na­glo je po­čeo da ras­te tek u pe­tom ra­zre­du osno­vne ško­le, da bi na kra­ju osmog ra­zre­da bio vi­sok me­tar i 89 cen­ti­me­ta­ra.

– Već prvi ra­zred sre­dnje ško­le po­čeo sam sa vi­si­nom od 2 me­tra. To je bi­lo pri­je če­ti­ri go­di­ne, a ja sam u međuvreme­nu na­ras­tao još 16 cen­ti­me­ta­ra – re­kao je To­še, koji je omiljen u društvu.

Akti­vno se ba­vi ko­šar­kom, ali i vo­lon­ti­ra­njem u Crve­nom krstu, gdje je član ti­ma za spa­sa­va­nje na pla­ni­na­ma Crvenog krsta Sko­plja.

– Tu mi vi­si­na baš po­maže. Prije svih mo­gu da vi­dim iz­gu­blje­ne ili une­sre­će­ne lju­de, ili odre­dim pu­ta­nju kre­ta­nja – pri­ča To­še.

U na­se­lju u ko­jem sta­nu­je svi ga po­zna­ju, pa ga ko­mši­je i gos­ti u lo­kal­nim ka­fi­ći­ma vi­še i ne po­sma­tra­ju ču­dno. Među­tim, tvrdi, sa­svim je dru­ga pri­ča ka­da ode u ne­ki dru­gi dio gra­da ili ne­ki dru­gi lo­kal.

– Svi žele “sel­fi­je” sa mnom, za­pit­ku­ju me ko­li­ko sam vi­sok, ka­ko sam to­li­ko po­ras­tao, da li su mi i ro­di­te­lji vi­so­ki. U po­čet­ku me je to ner­vi­ra­lo, ali mi je sa­da sim­pa­ti­čno – kaže Jov­čev­ski.

Ovaj stu­dent tre­će go­di­ne spor­tskog tu­ri­zma, ba­vi se i ro­nje­njem. Pro­blem sa ro­ni­la­čkim odi­je­lom je ri­je­šio, ali i da­lje ne pro­na­la­zi pe­ra­ja, pa za sa­da ro­ni u pa­ti­ka­ma.

Vo­lio bi To­še da vo­zi bi­cikl, ali ta­ko ve­li­kog za nje­go­ve du­ge no­ge ne­ma, pa naj­češ­će ide pje­ške. Ka­da vo­zi auto, prednje sje­di­šte ili izva­di ili gur­ne skroz do kra­ja, a pro­blem mu je i vožnja u grad­skim dvos­pra­tnim auto­bu­si­ma, ko­ji su pre­nis­ki za nje­ga.

Ipak, ka­ko pri­zna­je, naj­ve­ći pro­blem su mu dje­voj­ke. Za sada je “solo”, ali ne gu­bi na­du da će us­ko­ro pro­na­ći onu, baš po svo­joj mje­ri.