Postojao je fudbalski zakon u onoj velikoj Jugoslaviji da fudbaleri ne mogu u inostranstvo dok ne napune 28 godina. Ovo “naređenje” je bilo sjajno za klubove koji su mogli da stvaraju i igrače i tim na duže staze, pa je jugoslovenska liga bila među najkvalitetnijima u Evropi. Ali predstavljalo je pakao za one igrače koji su imali mogućnost da dobro zarade preko granice. Jedan od takvih je Cvijetin Blagojević (rođen 10. aprila 1955, u Loparama), nekadašnji igrač Slobode iz Tuzle, Crvene zvezde, grčkog Egalea, švedskog Vasalundsa i portugalskog Maritima. Upravo zbog toga ovaj intervju neće krenuti ni od početka njegove karijere, ni od aktuelnog trenutka, već “negdje između”.

Da li je tačno da ste te 1978. godine dobili ponudu od Vest Bromviča o kojoj i danas sanjaju fudbalski profesionalci?

– Dakle, došlo je vreme da otkrivamo davno zakopane tajne. Bila je to ona sezona kad je Zvezda krčila put u Kupu UEFA zaista sjajnim igrama. Pobijedili smo Engleze sa 1:0 na “Marakani”, na njihovom terenu je bilo 1:1, i dok smo mi slavili, došao je menadžer Beki i rekao mi da čelnici kluba žele da pričaju sa mnom. Otišao sam na taj razgovor i predočeno mi je da me žele po svaku cijenu. Trebalo je samo da ostanem, prespavam i ujutru potpišem predugovor i dobijem kaparu od 100.000 funti. A cjelokupan transfer je trebalo da iznosi čak 800.000 funti. U ono vrijeme to je bilo oko tri miliona maraka!

Valjda su Englezi znali da imate tek 24 ljeta i da ne možete da ih pojačate naredne četiri godine?

– Naravno da su znali, ali to ih nije interesovalo. Bili su spremni da me čekaju četiri godine. Koliko god to izgledalo nevjerovatno. Ja nisam ostao i više se nismo sreli.

Zašto ste tako reagovali, zar vas nije privukao toliki novac?

– Naravno da jeste, ali nisam mogao da ostanem. Bilo mi je glupo i da pitam trenera Branka Stankovića, jer bih morao da mu objašnjavam o čemu se radi, a nisam znao kako bi reagovao. Tek poslije nekog vremena sam mu otvorio dušu i ispričao šta je bilo, a bata Stane me je samo pogledao sa čuđenjem i rekao: “Glupi Bosanac.”

I umjesto u veliki klub, 1983. ste potpisali za mali Egaleo?

– Posle Svjetskog prvenstva u Španiji 1982. godine, više niko nije tražio naše fudbalere. Mogli smo samo u Tursku, koja nije bila ono što je danas. Pozvao me je Dika Stojanović i ja sam otišao za zaista male pare. Povrijedio sam kičmu, malo igrao i preselio se u Švedsku, iako me je tražio Panatinaikos. Onda sam otišao u Portugaliju, nosio sam dres Maritima samo godinu dana i riješio da okačim kopačke o klin. Ipak, produžio sam karijeru, jer su me moji iz Tuzle zvali da pomognem u borbi za opstanak, Sloboda je ostala u ligi, a ja rekao zbogom fudbalu.

Proglašeni ste 1978. za četvrtog igrača Evrope do 24 godine…

– Dobre igre u Kupu UEFA su me dobro promovisale. Dvojica Engleza iz Notingem foresta bili su na čelu, Gari Birtls i Toni Vudkok, treći je bio Švajcarac Suslev, a iza mene su se plasirali Italijan Altobeli (Inter), Španac Karasko (Barselona), pa još jedan Englez Kaningem (Vest Bromvič)… Bio je to veliki uspjeh, ne samo za mene nego i za jugoslovenski fudbal.

Posle onakve, fantastične sezone sa Zvezdom, niste u Evropi daleko dogurali?

– I mene i mnoge moje saigrače tada je tražilo pola Evrope, ali “jugoslovenski zakonik” nas je prosto rečeno “ubio”. Odigrali smo u Kupu UEFA 12 utakmica, eliminisali Dinamo iz Berlina, Real Hihon, Arsenal i Vest Bromvič i Hertu, da bismo u finalu bili pokradeni. Slavila je Borusija iz Menhengladbaha iz penala koji je izmislio Italijan Mikeloti, a ta krađa me i danas proganja. Jer, bila je to sjajna generacija, Pižon Petrović, Šestić, Dule Savić, Nikola Jovanović, Muslin, Neđa Milosavljević…

Do reprezentacije niste stigli?

– Nisam odigrao nijedan zvaničan meč, samo neke prijateljske utakmice. Godine 1978, kada je selektor bio Ante Mladinić, trebalo je da budem u igri, ali su pozvani Janković i Moca Vukotić, a mene su zaboravili. I to Biće Mladinić, koji je htio da Bobeta Pavkovića i mene dovede u Partizan po svaku cenu.

Partizan vam je ponudio duplo bolje uslove od Zvezde, a vi ste odabrali “Marakanu”?

– Partizan mi je nudio 100.000 maraka i četvorosoban stan odmah, a Zvezda 50.000 i dvosoban stan. Ali kako sam zaista zvezdaš od malih nogu, prihvatio sam poziv Dragana Džajića i Mite Kukića. Bio sam prvi igrač, uz Jovina i Miletovića, koga je Džajić kao direktor kluba doveo na “Marakanu”.

A onda ste pobjegli u Tuzlu?

– Uh, kada se toga sjetim. Stanovao sam na stadionu i jednog dana riješim da vidim gdje je taj moj budući stan u Beogradu. Odemo na Vidikovac, a tamo, vidim samo temelj. Gdje je moj stan, pitam, a oni kažu, na osmom spratu. Ja se uhvatim za glavu i pravac Tuzla. Dođe po mene Dara Zec i ja se vratim. Kasnije sam, naravno, dobio taj stan.

Nije to bilo jedini put kada ste bježali?

– Pred finalni meč sa Borusijom, ja otvorim novine i vidim sastav, a pored mog imena zagrada. Mi u karantinu, ali ja se pokupim i odem kući. U tri ujutru dolazi Steva Ostojić po mene, ali ja neću pa neću da se vratim. Steva ponovo dođe oko pola pet i ja se vratim. I odigram tu utakmicu dobro.

Toliko o prošlosti, a šta nudi sadašnjost?

– Ne znam ni sam, skaut sam u Zvezdi, ali moje opredeljenje je da budem trener. A u Srbiji se treneri vrte ukrug, jedni te isti, a ja ne umijem da se namećem po novinama ili kuloarima. Kada sam imao 40 godina, govorili su, mlad si, sada kažu, star si, a niko ne govori o znanju i kvalitetu. Uvjeren sam da sam kapacitet, međutim, kod nas se traži i nešto drugo, nefudbalsko. A ja ne mogu i neću tim putem, jer to ne bih bio ja.