Čeda Petrović, prijeratni komunista, a poslijeratni milicajac, jedan je od rijetkih koji je pričao o strahotama logora Aušvic. Imao je jeziv posao, ubijene u gasnim komorama je sprovodio do peći, gdje su paljeni. Njegovo svjedočenje je jedno od najorginalnijih, o kakvim monstrumima se radilo u najvećem logoru za istrebljenje ljudske rase, koji danas nažalost mnogi negiraju:

– Prebacili su nas sa juga Srbije u jedan logor u Francuskoj. Tu smo ostali godinu dana, a odatle su nas transportovali u Aušvic. Tamo sam bio određen na rad u krematorijum. Sortiranje kose vršeno je po sobama: kratka kosa, dugačka, crna, plava, sve smo to skidali sa leševa, ljude različitih nacionalnosti.

Nas po četiri, pet, ne možemo da podignemo onaj leš da ga nabacimo u peć. Tu ima, kao neka gvozena nosila, i onda se ona ubace na otvor i kako ulaze unutra tu se peć automatski pali i ona tela gore.

Sve tako dok i poslednju furunu nenapunimo. Onda je ona prva peć već gotova, izgorela. Otvaramo vrata mašicama. Uzimamo dugačku gvozdenu šipku i kopamo po onim kostima da se sve rasture. Jer one dođu kao kreč, nedogore ponekad, sasvim. One koske od mladih tela teže idu pa može plamen da se ugasi. Ispod peći su vagoneti gde se seju kosti. U tim kostima se nalazilo zlato, srebro, čivije, šunugle, razni klinovi.

Zlato je najčešće bilo u zubima. Ja sam to trijerisao. Tako, dok mi po onom pepelu ceo dan radimo, sakupi se pola kante zlata ili drugih otpadaka… Bacati živu decu u vatru, to je kao da se srce otkida, kao da će srce da ti prepukne… Puste čoveka golog, a onda ga juri pas. Dresiran je. Stigao ga, a onda mu odgrize ud…. Za mene je to trajalo tri meseca. A onda, jednog jutra, više nas ne bude psi. Mnogo sirena i neki drugi zvuci.

Ne verujemo da smo slobodni. Bežimo natrag u baraku. Ja sam bio u poslednjoj ekipi koju je trebalo takođe da spale jer se navršilo tri nedelje rada u krematorijumu, a onda posle tri nedelje i njih sve spale. Ali nas je spaslo oslobođenje, došli Rusi.“