Zor­ka Šo­bo­ta iz La­mi­na­ca kod Gra­di­ške ga­zi de­se­tu de­ce­ni­ju živo­ta, ali joj na elanu, srča­nos­ti i živos­ti mo­gu po­za­vi­dje­ti i da­le­ko mla­đe ge­ne­ra­ci­je. Iz nje i da­nas izvi­re mla­da­la­čki duh, ko­ji po­se­bno do­la­zi do izražaja za vo­la­nom  “ju­ga 55”. Stoga je u ovom kra­ju zo­vu Šu­ma­her.

Kažu da vo­li brzu vožnju, žus­tro okre­će vo­lan i bez okli­je­va­nja i stra­ha ju­ri seoskim i grad­skim ces­ta­ma.

– Ne­da­vno sam auto­pu­tem pre­ma Ba­nja­lu­ci vo­zi­la sto­ti­nu na sat. “Ju­gić” je do­bro ute­gnut, a ja vo­zač sa is­kus­tvom. Sve po pro­pi­si­ma! Za vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je, koli­ko dru­gu­jem sa vo­la­nom, ni­sam ima­la ni­je­dnu nez­go­du, ni­ti sam na­pra­vi­la ijedan pre­kršaj – s po­no­som pri­ča ova sta­ri­ca.

Kaže da je tek pri­je go­di­nu, po prvi put za­us­ta­vio po­li­ca­jac.

– Tek što sam od ku­će kre­nu­la pre­ma pro­da­vni­ci, na­le­tim na pa­tro­lu. Ni­sam bi­la ve­za­na po­ja­som, ali mi ni­su pi­sa­li ka­znu. Pro­šla sam sa usme­nom opo­me­nom. Posli­je to­ga na put ne krećem bez po­ja­sa. Ina­če, ode pen­zi­ja – ve­li Zor­ka.

U svom “ju­gi­ću” čes­to pro­vo­za unu­čad i pra­unu­čad.

– Vo­le da se vo­ze sa mnom. Kad mi do­đu pra­unu­ci, sje­dne­mo u “ju­go” i pra­vac na sla­do­led – go­vo­ri ova ba­ka.

Ra­ni­je je vo­zi­la na duže re­la­ci­je, naj­češ­će do Bi­le­će, gdje je ži­vje­la nje­na kćer­ka. Me­đu­tim, da­nas autom sko­kne do pro­da­vni­ce i do Ba­nja­lu­ke, kod kćer­ke i unu­ča­di.

Za ra­zli­ku od ve­ći­ne žen­skih vo­za­ča, Zor­ka ite­ka­ko do­bro zna šta je ispod ha­ube auto­mo­bi­la.

– Sa­ma “ser­vi­si­ram” auto, do­spem vo­du i ulje, a imam i pum­pu, pa po po­tre­bi napum­pam gu­me. Znam ih i pro­mi­je­ni­ti. Sa­mo u slu­ča­ju težih kva­ro­va zo­vem meha­ni­ča­ra – pri­ča Zor­ka.

Od prvih šo­fer­skih da­na do da­nas, pro­mi­je­ni­la je ne­ko­li­ko auto­mo­bi­la. Prvo je vozi­la “ško­du”, po­tom “fi­ću”, a on­da “ju­ga 45”. Sa “ju­gom 55” ko­jeg da­nas vo­zi, dru­gu­je če­ti­ri go­di­ne.

Ra­dni vi­jek pro­ve­la je u po­šti i je­dnoj auto-ško­li u Sa­ra­je­vu na te­hni­čkom pre­gle­du, oda­kle je i oti­šla u pen­zi­ju. Sa su­pru­gom Đu­rom na­pus­ti­la je Sa­ra­je­vo pred sam po­če­tak ra­ta, oda­kle su, ka­ko kaže, do­slo­vno uhva­ti­li za­dnji voz i vra­ti­li se u La­min­ce.

Ma­her i za ši­va­ćom ma­ši­nom

To­kom na­šeg raz­go­vo­ra sa ovom ve­se­lom sta­ri­com, Zor­ka je sje­di­la za ku­hinj­skim sto­lom na ko­ji je pos­ta­vi­la por­tabl ši­va­ću ma­ši­nu i po­ru­blji­va­la pan­ta­lo­ne.

– Vid me odli­čno služi, kao što vi­di­te. I da­nas bez pro­ble­ma sje­dim za ma­ši­nom i ši­jem. Do­du­še, ma­nje ne­go ne­ka­da… Onih te­ških, ra­tnih go­di­na ovo mi je bio posao. Ba­vi­la sam se ši­va­njem ka­ko bi­smo mo­gli pre­hra­ni­ti po­ro­di­cu. Da­nas mi više služi za ne­ke si­tni­je po­prav­ke, da za­mi­je­nim ne­ki raj­sfer­šlus, po­ru­bim su­knju ili pan­ta­lo­ne, kao ove sa­da – pri­ča nam Zor­ka.

“Narodne novine”