VOLIM, VOLIM ŽENE, ALI ONE MALO MANJE MENE!

Prvi put sam se oženio sa 11 go­di­na. Ra­ši­da je bi­la mo­ja prva lju­bav. Naj­lje­pša je bi­la Džemi­la iz Tur­ske. Kad se sa­mo sje­tim ka­ko su se svi za njom okre­ta­li i bi­li lju­bo­mor­ni što je mo­ja. Po­slje­dnja je bi­la Sa­ba­he­ta. Po­sli­je nje mi se uzne­da­lo. Ne­će, pa ne­će. Ovo je živo­tna pri­ča Ta­iba Se­fe­ro­vi­ća, iz Ze­ni­ce, ko­ji se ženio 49 pu­ta.

– Sa­ba­he­ta je pre­mi­nu­la pri­je ne­ko­li­ko go­di­na. Bi­la je to ve­li­ka lju­bav i ja ota­da ni­sam is­ti. Ma­da, ni­je još nai­šla ona pra­va. Če­kam je strplji­vo, da se opet za­lju­bim – kaže Ta­ib.

Sa Ra­ši­dom je pro­veo 25 go­di­na i ima­ju 11 dje­ce. Ka­da su se ra­zi­šli, kaže, žene su mu pos­ta­le po­rok. Ni­je sva­ku odveo kod ma­ti­ča­ra, ali na­gla­ša­va, ako je lju­bav pra­va, po­tpis ni­šta ne zna­či. Ovaj šez­de­set­dvo­go­diš­njak živio je i ra­dio u Ru­si­ji, Tur­skoj, Nje­ma­čkoj, Polj­skoj, Ru­mu­ni­ji, Šved­skoj…

– Imao sam žene svu­da, ali na­še su naj­bo­lje, naj­va­tre­ni­je, otvo­re­ne, ima­ju naj­vi­še du­ha. Imao sam i Srpki­nje, za ko­je sam bio Đor­đe, Hrva­ti­ce ko­je su me zna­le kao To­mu i Bošnja­ki­nje, za njih sam bio Ta­ib, što us­tva­ri i je­sam – po­vje­ra­va se.

Ovaj “ma­gnet za žene” ot­kri­va taj­nu svo­je pri­vla­čnos­ti.

– Šta da vam kažem, svi­ram har­mo­ni­ku, ve­drog sam du­ha, uvi­jek na­smi­jan i ra­spo­ložen. Žene su sla­be na mu­zi­ča­re – ve­li ovaj vre­me­šni Ze­ni­ča­nin.

Do četrdesete je, kaže, pra­vio spi­sak, a on­da je odus­tao od to­ga.

– Sje­ćam se sva­ke svo­je žene. Imao sam još Sa­ki­bu, Dra­gi­cu, Sla­vi­cu, Lji­lja­nu, Anu… Tre­ba­la bi dva lis­ta for­ma­ta A4 da ih sve spo­me­nem. U kon­ta­ktu sam sa mno­gi­ma od njih. Ni­je­dna mi ni­ka­da ni­je tražila ali­men­ta­ci­ju, jer zna­ju da ne­mam stal­ni po­sao – ot­kri­va Ta­ib.

Bi­lo je pe­ri­oda ka­da je u is­to vri­je­me bio sa tri ili če­ti­ri žene.

– Ta­da sam bio mla­đi, imao vi­še sna­ge, a ni one se ni­su bu­ni­le. Zna­le su je­dna za dru­gu, ali sam sva­koj pružao je­dna­ku pažnju – tvrdi i do­da­je da se vre­me­nom “smi­rio” i kad bi se za­lju­bio, bio bi sa­mo sa je­dnom.

Ipak, ni­je­dnu ni­je mo­gao zadržati za ci­je­li život, sva­ka je odla­zi­la.

– Ni­sam ja ne­ko ko će da trpi na­re­đe­nja i lju­bo­mo­ru. Ne vo­lim te­ror i ne dam da me is­ko­ri­šta­va­ju. Tražile su od me­ne ku­le i gra­do­ve. Ne­ke su čak htje­le da ba­ta­lim har­mo­ni­ku i po­sve­tim se nji­ma. Ni­sam mo­gao. Ja svo­ju har­mo­ni­ku vo­lim, ipak, vi­še od žena – is­kren je Se­fe­ro­vić.

On po­no­sno is­ti­če da već če­ti­ri de­ce­ni­je no­si na­di­mak Ti­to.

– Dok je Ti­to, onaj pra­vi, bio živ, bi­lo nam je naj­bo­lje! I dan da­nas je­di­ni je pred­sje­dnik ko­jeg pri­zna­jem. A i šta ću, bio sam kao on. Vo­lio žene, živio na vi­so­koj no­zi. Još uvi­jek vo­zim svog “merdžu” – pri­ča Ta­ib.

Otac je pe­de­se­to­ro dje­ce, a unu­ča­di ima, kaže, naj­ma­nje 200. Nje­go­va ne­os­tva­re­na želja je da na je­dnom mjes­tu oku­pi ba­rem po­lo­vi­nu svo­je dje­ce i da za­je­dno pro­ve­du je­dan dan.

– Nažalost, to će bi­ti te­ško izvo­dlji­vo. Sa ne­ki­ma sam u kon­ta­ktu, obi­đu me, dru­gi mi po­ša­lju pa­re, zna­ju da ne­mam sta­lan po­sao. A, ima i onih ko­ji ne žele da zna­ju za me­ne. To je sve život – za­vrša­va svo­ju pri­ču Ta­ib.