ŠABANOV SIN: OTAC ME JE VOLIO, ALI ZBOG GOCE MORAO JE TO DA KRIJE!

– Mene niko nije obavijestio jer, iskreno da vam kažem, nisam u kontaktu ni sa kim iz porodice. Kada je moj tata umro, nek mu je laka crna zemlja, ja sam zahvaljujući medijima saznao za to. Nikad ranije nisam bio u kontaktu sa sestrama, bratom, a pogotovo sa Gordanom. Kada me je vidjela na sahrani, da je mogla u zemlju bi propala. Da pogled može da ubije, ona bi me tada ubila. Gordana nikad nije fermala Šabanovu porodicu ni dva odsto, stidjela se svih nas, nikoga nije ni cijenila ni poštovala. Ja ću otići na očev grob samo da dobijem slobodan dan na poslu. Sada radim na građevini, pa moram da vidim sa njima da me puste – kaže Robert, koji je srećan što bar privremeno ima radno mjesto i neki prihod:

– Zadovoljan sam što uopšte radim, ja imam epilepsiju i kada dobijem napad, ostanem bez posla. Onda tražim drugu firmu, ali teško je naći nekog da me zaposli jer imam taj zdravstveni problem.

Robert se osvrće i na priču o nasljedstvu:

– Pravo da vam kažem, ne znam ništa o tom nasljedstvu. Neki kažu da imam pravo na nužni dio, ali ja se nisam raspitivao. Nisam nikom ništa tražio i nisam se bavio nasljedstvom. Navodno se samo kuća u Beogradu vodi na Gordanu, a sve ostalo na djecu Mihajla, Ildu i Sanelu, a ja tu nemam ništa. Većina ljudi govori da bi trebalo i ja nešto da dobijem, ali da se razumijemo, ja sam skroman čovjek i ako mi dosad ništa nisu dali, neće ni odsad, tako da to je to. Moj otac je za Gordanu bio mašina za pravljenje para. On je išao i radio, a ona je uzimala novac, zakazivala mu nove nastupe i kupovala nekretnine. Sjećam se jednog intervjua koji sam gledao na televiziji, voditeljka ga pita gdje živi, a on kaže da s jedne adrese ode na put, a kada sleti opet u Beograd, mora da zove Gocu da vidi da li su na istoj adresi ili su promijenili mjesto stanovanja.

Robert, koji ima 47 godina, i dalje pamti svaki trenutak proveden sa ocem Šabanom Šaulićem.

– Otac i ja nikad nismo bili u nekim odnosima, ali viđali smo se. Imali smo neke naše tajne susrete, krišom na koncertima i poslije nastupa na pola sata, ali sve smo to krili od Gordane. Mene ona ne zanima, mogao sam to i ranije da otkrijem i da joj kažem, ali zbog oca sam ćutao. To su bile naše tajne. Bilo mi je mnogo teško, bilo je teško i njemu, a meni će to ostati rana do kraja života. I zato ja kažem – ko je ubio Šabana, pa ona ga je ubila! Šaban je bio njena mašina za pravljenje para. Pa zakazala mu je nastupe do 2021. godine i pokupila novac unaprijed! Pa, o čemu mi ljudi treba dalje da pričamo! Evo, ja vas pitam ko je zarađivao taj novac, ona ili on, kome je Bog dao glas? Sjećam se trenutaka kada sam prvi put vidio svoje sestre Sanelu i Ildu kod babe i dede u Šapcu. Bile su male, znam da Gordana poslije nije dozvoljavala da one odlaze tamo.

Brata Mihajla upoznao sam na velikom poselu na Kalemegdanu, tata je imao koncert i zvao me je da dođem da se družimo. Mihajlo je trčkarao okolo i u jednom trenutku kada sam ja rekao: ’E tata da te pitam…’, Mihajlo je zbunjeno pitao Šabana: ’Kako on tebe zove tata?’ Taj trenutak ću pamtiti do kraja života! Otac je tada zagrlio obojicu i nježno rekao Mihajlu: ’Kako sam tebi tata, tako sam i njemu, samo što nemate istu majku. Mami Goci ne smiješ nikad da kažeš da si upoznao brata i to je naša tajna koju moramo da čuvamo.’ I zaista, Mihajlo je ćutao sve ove godine. Možda ni dan-danas nije ništa rekao Goci. Pitao sam ja kasnije tatu kada smo se viđali da li je Mihajlo odao tajnu Gordani, a on mi je rekao da ni riječ nikada nije rekao. Poslije toga brata i sestre vidio sam tek u kapeli na sahrani našeg oca“, kaže Robert, i dodaje: „Znate šta, ja sam veoma smiren, i tu narav sam naslijedio od svog oca, i kada sam prišao Ildi na sahrani, nas dvoje kao da smo se razumjeli pogledom. Jedno drugom smo u onoj tuzi i očaju pogledali u oči i izjavili smo jedno drugom saučešće. Ona je samo rekla: ’Znam sve’, spustila glavu i plakala.

Vidjelo se da joj je teško što me vidi. Prvi put ovo pričam nekom, to nikad neću zaboraviti. Gordana me je tada tako pogledala – da je mogla, ubila bi me. Kada se Gordana udala za mog oca, ona je htjela da me prihvati, ali bio sam mali i moja majka nije dozvolila da živim sa Gordanom i Šabanom. Ja sam se jedno vrijeme prezivao Šaulić, ali pošto je on stalno bio na turnejama, nije plaćao redovno alimentaciju, pa je moja majka pokrenula sudski postupak. Tada je Gordana postavila uslov – on će odjednom da isplati alimentacije do moje 18. godine pod uslovom da ja više ne nosim prezime Šaulić, valjda kako jednog dana ne bih imao udio u nasljedstvu Šaulića. Čitao sam po novinama da je platio 100.000 eura, ali to nije tačno. Izračunajte i sami koliko to može biti, alimentacije su mnogo male. Moja majka se tada bila preudala, trebale su joj pare i uzela je taj novac, a ja sam dobio prezime od očuha. Kasnije je Gordana zabranila Šabanu da me viđa. Ona stvarno nema ni srca ni duše. Ubrzo se rodila Sanela, a Goca nikad nije htjela da čuje za mene. Ni ocu nije dozvoljavala da me viđa, ali on je imao dobru dušu i dobro srce, pa je to radio krijući se. Sastajali smo se tako ponekad na godinu dana, ponekad i rjeđe. Bio sam najsrećniji kada me otac pozove da se vidimo. Moja majka je od tog novca uspjela da sagradi kuću u kojoj smo svi živjeli, i brat po ocu i snajka i njihova djeca. Ali u toj kući više nije bilo mjesta za mene. Sada živim sa prijateljem. Brinem se o njemu, on je slijep, ima 64 godine. Dobre je duše i bez mene ne može jer mu ja pomažem u svemu.