Žar­ko Đe­ka­no­vić iz Ko­tor Va­ro­ša je­di­ni je vu­no­vla­čar u pod­vla­ši­ćkom kra­ju. Da je po­sla sve ma­nje go­vo­ri i po­da­tak da Žar­ko ra­di sa je­dnom ma­ši­nom, ko­ja je i vi­še ne­go do­vo­ljna za po­tre­be ovo­ga kra­ja.

– Sve je ma­nje do­brih pre­lja u se­li­ma na sje­ver­nim obron­ci­ma Vla­ši­ća. Žene ko­je su zna­le s pre­sli­com, vre­te­nom i pet iga­la po­la­ko na­pu­šta­ju ovaj svi­jet, a ne­ma ko da ih za­mi­je­ni. Ove da­naš­nje dje­voj­ke bježe od bi­lo ka­kvog ra­da. Ne­će da ima­ju ni­šta sa po­slom u po­lju i na nji­vi, a tek sa pre­đom i vu­nom. Pa ve­ći­na njih i ne zna ka­ko vu­na nas­ta­je. Pro­ces ši­ša­nja ova­ca za njih je mi­sa­ona ime­ni­ca. Sve po­la­ko izu­mi­re, pa ta­ko i ovaj za­nat – po­či­nje pri­ču Đe­ka­no­vić.

Ne kri­je da je ra­zo­ča­ran sta­njem stva­ri, ali ne žali ni za utro­še­nim tru­dom, jer kaže za nje­ga ne­ma ve­će sre­će od vre­će vu­ne u ra­dnji.

– Vu­na ni­je na ci­je­ni, ne­ma or­ga­ni­zo­va­nog ot­ku­pa, pa je sto­ča­ri ba­ca­ju ili da­ju u bes­ci­je­nje. Ne­ka­da se od ovo­ga po­sla mo­glo li­je­po ži­vje­ti. Moj đed je pre­ra­đu­ju­ći vu­nu pre­hra­nio po­ro­di­cu, a ja sam na­sli­je­dio za­nat. Ipak, vje­ru­jem da po­sli­je me­ne ne­će ni­ko sjes­ti za stroj. Ne za­to što ne žele ili ne­ma­ju vo­lju, već je­dnos­ta­vno što od to­ga ne­ma vaj­de. Možete vi ne­što vo­lje­ti, ali tre­ba gla­dna us­ta na­hra­ni­ti – is­kren je Đe­ka­no­vić.

Pro­šle go­di­ne je u je­di­noj vu­no­vla­čar­skoj ra­dnji u Ko­tor Va­ro­šu pre­ra­đe­no tek ne­što vi­še od 1.000 ki­lo­gra­ma vu­ne. Vu­nu do­no­se, ugla­vnom, ba­ke iz Ma­slo­va­ra, Gra­bo­vi­ce, Vrba­nja­ca, Te­sli­ća i Kneževa.

– De­ša­va se da vu­nu do­ne­su i mu­škar­ci, ali ugla­vnom oni ko­ji ima­ju mla­đe žene, pa ne žele da svo­je lje­pše po­lo­vi­ne ša­lju u ra­dnju kod vu­no­vla­ča­ra. Stroj na ko­jem ra­dim je mo­ja po­ro­di­ca ku­pi­la pri­je po­slje­dnjeg ra­ta od sta­rog vu­no­vla­ča­ra Ni­ko­le iz Srbi­je. U Ni­ko­li­noj ra­dnji se osam­de­se­tih go­di­na ra­di­lo u dvi­je smje­ne, jer je ve­ći­na lju­di u pla­nin­skim se­li­ma no­si­la vu­ne­nu gar­de­ro­bu. Sto­ča­ri bi s je­se­ni, na­kon ši­ša­nja ova­ca, u džako­vi­ma u Ko­tor Va­roš sa Vla­ši­ća do­no­si­li vu­nu, ko­ja je bi­la izu­ze­tnog kva­li­te­ta, a na pla­ni­nu bi se vra­ća­li sa obra­đe­nom i obo­je­nom vu­nom spre­mnom za pre­đu. Za­nat po­la­ko izu­mi­re, a u ovom di­je­lu BiH vu­no­vla­čar­ske ra­dnje pos­to­je još sa­mo u Ba­nja­lu­ci i u Ukri­ni kod Prnja­vo­ra – pri­ča Đe­ka­no­vić.

Po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na u do­li­ni Vrba­nje i u pod­vla­ši­ćkom kra­ju ra­di­lo je pet vu­no­vla­čar­skih ra­dnji, po­sla je bi­lo na­pre­tek, a od pre­ra­de vu­ne ži­vje­le su ci­je­le po­ro­di­ce.