Ko god se za­te­kne na uli­ca­ma Živi­ni­ca, bi­lo kao pu­tnik na­mjer­nik ili slu­čaj­ni pro­la­znik, u ra­no ju­tro, ka­da Me­vlu­din Se­li­mo­vić naj­češ­će pro­la­zi sa svo­jim ko­li­ci­ma, po­mi­sli­će da sa­nja ili da se na­šao u ka­dru ne­kog ju­go­slo­ven­skog fil­ma.

Na­ime, Me­vlu­din za­ra­đu­je pri­ku­plja­ju­ći i pro­da­ju­ći se­kun­dar­ne si­ro­vi­ne, a svoj po­sao obav­lja u uni­for­mi biv­še Ju­go­slo­ven­ske naro­dne ar­mi­je.

– Za­što da kri­jem, naj­bo­lje je bi­lo u vri­je­me Ti­ta. Vo­lim Ti­ta, par­ti­ju i na­šu biv­šu državu. Eh, kad bi se vra­ti­la vre­me­na Ju­go­sla­vi­je, gdje bi nam bio kraj. Li­je­po se ži­vje­lo, bi­li smo po­što­va­ni u ci­je­lom svi­je­tu, ne­ma ko ni­je znao za nas. Da­nas stran­cu kaži BiH, mi­sli da je to ne­ko je­lo. Ni­gdje nas ne­ma – pri­ča Me­vlu­din.

Go­di­na­ma je po­kša­vao da na­đe po­sao, be­zus­pje­šno.

– On­da sam odlu­čio da za­po­čnem sam ne­ki po­sao. I to je bi­lo te­ško re­ali­zo­va­ti. Uvi­jek tre­ba pu­no nov­ca, a para ni od ku­da. I evo, već go­di­na­ma sku­pljam otpad i pro­da­jem. Mo­ram se bo­ri­ti i pre­hra­ni­ti po­ro­di­cu. Imam dvo­je dje­ce ko­ji mo­ra­ju jes­ti, obu­ći se… A, gdje su ško­la, knji­ge – na­bra­ja ovaj ju­go­nos­tal­gi­čar.

Ra­dni dan pro­vo­di na živi­ni­čkim uli­ca­ma, gu­ra­ju­ći ko­li­ca na ko­ja to­va­ri sta­ri pa­pir i me­tal­ni otpad.

Ni­je sa­mo nje­go­va po­ja­va, u uni­for­mi JNA i sa ka­pom na ko­joj je izve­ze­na pe­to­kra­ka, ne­obi­čna. Me­vlu­din je na ko­li­ca za­dje­nuo i tro­boj­ke sa pe­to­kra­kom ko­je se sva­ko­dne­vno vi­jo­re kud god da pro­đe, pa su i sa­ma ko­li­ca svo­je­vrsna atra­kci­ja.

U star­tu se na­me­tnu­lo pi­ta­nje, ka­ko su­gra­đa­ni gle­da­ju na ovo, da li ne­ko­me sme­ta, da li ga ne­ko na­pa­da…

– Ni­ko me ne di­ra. Pa, mno­gi­ma je u toj državi bi­lo do­bro, šta sa­da ima da im sme­ta – na­gla­ša­va Me­vlu­din.

A, o ovom ve­li­kom ju­go­nos­tal­gi­ča­ru se da­le­ko ču­lo. Čak do Por­tu­ga­la! Me­vlu­din je išao u Ze­ni­cu da gle­da uta­kmi­cu BiH-Por­tu­gal, ta­ko­đe u uni­for­mi JNA. A on­da ga je, ka­ko kaže, ugle­dao Kris­ti­ja­no Ro­nal­do, ko­ji ga je to­kom je­dne pa­uze i usli­kao.

– Jes­te, jes­te, sli­kao me Ro­nal­do. Sa­mo, ta­da sam imao uni­for­mu sta­ri­jeg vo­dni­ka JNA, a ne ovu obi­čnu vojničku u ko­joj ra­dim – ve­li Se­li­mo­vić.

Me­vlu­din u uni­for­mi i ukra­še­na ko­li­ca ima­ju i svo­je­vrsnu sim­bo­li­ku.

– Baš kao i ovaj moj otpad, ta­ko i Ju­go­sla­vi­ja, država ko­ju još uvi­jek vo­lim, za­vrši­la je na is­to­rij­skom smetljištu – sa žalom u gla­su za­vrša­va svo­ju pri­ču.

“Narodne novine”