Nestvaran sportski i životni put jednog od najboljih skakača Evrolige i novog miljenika pristalica srpskog šampiona.

Poslednji napad. Fenerbahče igra pik en’ rol, lopta se spušta na Ekpea Judoa. Ceo Pionir je stao, vreme je stalo. Sjajni centar kreće na drugi obruč, ali tu ga čeka rampa Ognjena Kuzmića. Delirijum. Pionir je eksplodirao. Kuzmić je junak. Fenerbahče je pao, Ognjen je stigao do rekorda karijere – 21 poen.

Ali…

Da bi došao do ovog momenta, Kuzmić je morao da prođe situacije o kojima se malo zna. Morao je da bude neuspjeli štoper u lokalnom fudbalskom klubu, da nauči košarku tek u 16. godini, da vozi lokomotivu na školskoj praksi, da “tjera” bicikl po finskom snijegu, da se izbori s anemijom i nedostatkom gvožđa, pa sa samim sobom. Što je i najteže.

Saznajte kroz šta je sve Ognjen prošao i šta je sve doživeo dok nije postao prvi centar Crvene zvezde i jedan od najdominantnijih skakača u Evroligi.

Sve je počelo fudbalom.
-Na ovdašnjim prostorima čim počnemo da odrastamo, fudbal je sport broj jedan. Tako sam i ja počeo. Sa 11 godina sam krenuo da treniram u lokalnom klubu, u selu pored rodne Grabovice. Bio sam visok, malo sporiji… Tada sam već imao preko 190 centimetara. Ogroman kada pogledam na ostale, a-ha-ha. Igrao sam štopera, zadnji igrač uvijek. Šta ću, ne mogu u napad. Nije mi baš išlo kao u košarci. Zamislite štopera sa brojem kopački 51, koji sad nosim. Ne bih mogao ništa. Izgubio bih se – počeo je Kuzmić priču na vjerovatno neočekivan način.

Prisjetili smo se da je bilo dobrih fudbalera sa visinom preko dva metra, primjera radi Nikola Žigić. Ali Kuzmić nije imao toliko talenta.
– Dobro, Žiga je bio ozbiljan igrač. Ja sam se slabo snašao. Nikada nisam dao nijedan gol na utakmici. Na treninzima se nekad nešto i desilo. Iz kornera kad ubace – opisao je Kuzmić uz osmjeh svoje prve sportske korake.

Potom je usledio odlazak iz Grabovice u Doboj, gdje je pošao u srednju školu. I tu dolazi do prvog susreta s košarkom.
-Kada sam krenuo u školu u Doboju, upoznao sam trenera. On je vidio moju visinu, tada sam već imao 204 centimetra i to je sa 15-16 godina moj prvi kontakt s košarkom. Pre toga nisam pratio, nisam imao veze s košarkom. Bilo je to dosta kasno za košarku, nisam znao ‘šutat’ loptu. Ništa, baš ništa nisam znao. Bilo je zeznuto. Tako sam dvije godine igrao, učio polako i posle otišao u Borac iz Banjaluke. Tu sam bio šest mjeseci, ali nisam igrao za prvi tim, već za juniore. Snalazio sam se, nije to još bilo ništa ozbiljno. Nisam još bio spreman da igram –

Kuzmić ni u tim momentima nije znao da će biti profesionalni košarkaš. Prve dvije godine srednje škole je završio redovno, a druge dve vanredno. Inače, umesto reprezentativnog centra mogli smo da dobijemo vrhunskog mašinovođu. Kuzma je išao očevim stopama i upisao smjer – tehničar željezničkog saobraćaja.

Kakav bi Kuzmić bio mašinovođa?
-Bio bih ozbiljan, to bi bila priča, a-ha-ha. Otac mi radi na željeznici, tako da sam i ja odlučio. Imao sam dodira sa vozovima. Išli smo na praksu, neku, nešto. Vozio sam. Nije bilo mrtvih, sreća, nisam izlazio ovamo. A-ha-ha. Bili smo iza na nekom depou, tu imaš dosta tih koloseka. To je baš za praksu. Vozio sam normalnu lokomotivu, putničku – prisjeća se Kuzmić.

Vratimo se na košarku. Posle Borca uslijedila je proba u Olimpiji. Neuspješna. A za sve je kriva anemija.
-Odem ti ja potom u Ljubljanu. Bio sam tamo dva mjeseca. E sad, oni su valjda bili zadovoljni, međutim ljekarski pregled koji sam uradio nije bio u redu. Imao sam anemiju, nedostatak gvožđa u krvi. Bilo je najbolje da ne treniram više. Imao sam oko 17 i već 18 godina. Nije me to mnogo pogodilo, zato što u tim trenucima nisam vidio da mogu da napravim neku karijeru. To je već kasno. Razmišljam – dobro, vratiću se u Doboj da završim školu i da zdravlje popravim koliko može da se popravi.

Popravljanje krvne slike je trajalo šest mjeseci. Ognjen je imao već 18 godina. Nije bilo prevelike šanse da uspije… Ipak, priča ide dalje.
-Uspio sam to da riješim za pola godine, koliko-toliko. Bio je tu trener iz Doboja Zlatan Prešić, koji je radio u Finskoj. Kaže – kad već ideš vanredno u školu, hajde onda gore da odeš, da vidiš. A Finska je tek ozbiljna priča, a-ha-ha – nagovestio je Kuzma ono što nas čeka.

Odlazak u potpuno nepoznatu zemlju, dok (još) ne govori engleski, a kamoli finski.
-Tu prvu godinu sam bio u Korihajtu. To je klub. A mjesto je Usikaupunki. Trebalo mi je mjesec dana da naučim da ga izgovorim, a-ha-ha. Nisam znao ni engleski. Ali imao sam još jednog kolegu iz Doboja koji je već bio gore i znao je engleski. A finski – najteži jezik na svijetu. Znao sam samo jednu reč. Hvala se kaže – kitos. Zbog toga sam je i naučio, a-ha-ha – kaže Kuzmić.

Naravno, u tako hladnoj zemlji i čudnoj kada je košarkaški izbor destinacija u pitanju, vrijeme koje je proveo tamo nije moglo da prođe bez raznoraznih anegdota.
-Dali su nam bicikle, mom prijatelju i meni, da se vozimo na trening. Preko ljeta. E sad, avgust, septembar i oktobar – može. Ali već novembar i decembar… Po snijegu… Lakše bi bilo sankama. Eto, vozim se preko snijega i leda na trening, ne znam jezik, samo hvala. Dosta, šta ćeš više. I tako prve godine. Tada nisam igrao u prvoj ligi, već za juniore. E onda poslije te sezone odem u drugu ligu na pozajmicu i tu je bio naš trener Nenad Stefanović. Tu je bilo lakše, počeo sam malo da igram. Posle dvije godine vratio sam se u Čelik, u Zenicu. Prva liga BiH. Tu nisam loše odigrao. Već sam zavolio košarku, ušla mi je u krv .

I tek onda idemo u neke košarkaški ozbiljnije zemlje…
–Poslije Zenice, otišao sam na probu u drugi tim Unikahe. Imali smo turnire, išli u Kinu, bili su zadovoljni. Igrao sam drugu sezonu i tada su odlučili da potpišem za prvi tim. Oni su tada već formirali ekipu, Repeša bio trener, Perović na centru. Ta pozicija je bila popunjena. Išao sam na treninge, tada su bili Friland, Garbahosa… Velika imena u košarci. Potpisali su sa mnom i onda me poslali na pozajmicu u Huventud. Odigram dobro i onda ide draft .

A draft… Garantujemo da niko nikada nije čekao rezultate kao Ognjen Kuzmić.
-Dolazili su iz Golden Stejta, gledali me na par utakmica. Kada sam znao da dolaze, malo sam se više trudio. Hajde, hajde, hajde… Bio sam ja kod njih to ljeto, ali nisam igrao, bio sam povrijeđen. I onda draft. Nisam uopšte očekivao. Nisam razmišljao šta će biti. Za vrijeme drafta bio sam kod kuće, u Grabovici. Spavam. Probudim se ujutru i eto – draftovan sam. Super. Nije internet tada bio toliko dobar, pogotovo po selima. I onda su me zvali telefonom. Bilo je superiška. Posle Finske i svega, razmišljam – daleko sam dogurao! 

Tu ga je čekao potpuno drugi svijet od onoga što je do tada znao i vidio.
-Potpisao sam za njih. Nije to drugi svijet što se tiče košarke, već drugi svijet inače. Sve je drugačije nego ovde. Već sam tada znao jezik jer sam i u Španiji naučio. Znam i malo španskog. Da razumijem trenera i tako dalje. Bio mi je i Nedović tu prvu sezonu, pa smo se družili. U razvojnoj ligi sam dosta radio sa Kejsijem Hilom. I on i njegov pomoćnik, Džejms Andrešević, radili su sa mnom. Jeste prezime s ovih prostora, ali nije znao jezik. Njegova baka je iz Hrvatske. On mi je dosta pomagao. Tu sam se bolje snašao nego u prvom timu .

U prvom timu nije previše igrao. Ali Stef Kari, Klej Tompson i ostale zvezde na njega su ostavile veoma dobar utisak.
-Nisam se naigrao. U predsezoni moje druge sezone sam odigrao protiv Klipersa 29 minuta. To mi je bilo najviše. A Kari i Tompson? Ni ja nisam znao šta da očekujem od njih, ali to su stvarno normalni momci. To mi je dosta i pomoglo. Bio sam u ekipi gdje su normalni momci. Kari je baš te sezone uništio sve. A na treningu isto kao i na utakmicama radi. To je za njega valjda normalno. Nije valjda, već – jeste normalno .

Iako je na terenu, bilo da se radi o fudbalskom ili košarkaškom, klasičan dešnjak, Kuzmić u ostalim životnim potrebama koristi isključivo lijevu ruku.
-Da, jedem lijevom rukom, pišem lijevom, ali igram desnom. Znate, da sam počeo ranije da treniram, onda bih vjerovatno šutirao lijevom. Zakasnio sam, pa ovako naučio. I kada sam igrao fudbal, šutirao sam desnom nogom. Izmiksovao sam sve – kaže kroz osmjeh Ognjen.

Kod problema sa anemijom imao je veliku podršku njegove pokojne bake Koviljke.
– Da, to je majka od mog oca. Odrastao sam uz nju. Ona je bila velika podrška kada se desilo to sa anemijom. Bio sam na gostovanju, dok sam igrao u Americi, kada je ona preminula. Posvetio sam joj tetovažu – emotivno je prokomentarisao Ognjen.

Kada smo kod tetovaža. Kuzmić ih ima više.
-U Španiji sam istetovirao imena sestre, oca, majke. Imam i sidro. A i ove dve na ruci. Jedna predstavlja ‘Bika’ – moj horoskopski znak, a druga je slovo ‘T’ od Tomiša. To mi je supruga. Pošto ne mogu da nosim non-stop burmu, pa sam istetovirao. Tomiša je Amerikanka, upoznao sam je prve godine dok sam bio tamo, prošlog ljeta smo se vjenčali.

Reprezentacija je stigla kasnije. Prvo, ne srpska… Kuzmić je prvo otišao na pripreme BiH kada je dobio poziv, ali je brzo otišao. Potom je usledio poziv Srbije i sve se završilo baš kako je trebalo.
-Otišao sam na pripreme BiH, ali tada uopšte nisam na treninzima učestvovao. To je 2012. ili 2013. godina. Bio sam sa strane, Aco Petrović je bio selektor. Posle sedam dana odlučio sam da napustim, da odem da treniram individualno. I tako, sledeće godine me je pozvao Sale. Da dođem na pripreme da vidimo da li mogu da igram ili ne. Međutim, te prve godine sam bio povređen i došao sam samo da se upoznam sa ekipom. Bio sam dva-tri dana. Sledeće godine sam došao, radio, bio sam bez ekipe jer je Golden Stejt povukao ugovor. Već poslije par dana treniranja Sale je preuzeo Panatinaikos, razgovarali smo i ponudio mi je da budem ‘bek ap’ Raduljici .

Kuzmić je ponovo u Evropi, novi klub, velika očekivanja i olakšavajuća okolnost u vidu Đorđevića, Raduljice i Pavlovića. Ali onda – otkazi, Kuzmić je platio ceh “guranja” mlade grčke zvezde Jorgosa Papajanisa.
-Ogroman klub. Očekivanja, pritisak, sve. To već svako zna. Imao sam sreće što je bio Radulja, što su bili Pavlović, Đorđević… Kada je on dobio otkaz, onda su i mene i Pavlovića oterali. Niko ne voli da dobije otkaz, ali dobra je stvar da se tako nešto u životu dogodi, da li prije ili kasnije. Što prije to bolje, ispalo je dobro. Papajanis je talentovan dečko, stvarno, samo treba da se razvije kako treba. Ne znam šta je bilo tu, ali znamo kako se završilo.