Otac Slavko ostao mi je najveći uzor. Bio je borac, poznati partizan u Topoli, zbog čega je 1944. izgubio oba roditelja. Zaklali su ih četnici, a on je posle masakra došao iz šume da sakupi delove njihovih tela i sahrani ih kako dolikuje ljudima. Nama, deci, nikad nije pričao o tome. Kao dete čuo sam za tu porodičnu tragediju od tetke. Odatle, kad me neki ljudi pitaju za teške momente iz moje karijere, često kažem da je otac smogao snage da namešta na odru glavu mom dedi, pa kad je on to i tako preživeo, kako onda mene može da uznemiri vika nekoliko huligana „Zeko, lopove“.
U krilu kod Tita
U jednom delu mog detinjstva otac je imao diplomatsku službu. Vodio se kao diplomata, ali je u stvari bio obaveštajac. Živeli smo prvo u Kanadi i tog perioda se uopšte ne sećam, ali zato godine provedene u Etiopiji pamtim jako dobro. Bili smo u toj afričkoj zemlji dok je vladao car Hajle Salasije. Video sam ga, čak sam za Božić, kao dete iz diplomatskog kora, dobijao poklon paketić od cara i carice. Sećam se jako dobro i Titove posete Etiopiji. Negde u porodičnim albumima ima i ta slika kako me Tito drži u krilu. Ne, nije mi pitao za koga navijam, niti je tada meni bilo važno za koga on navija. Poznavao je mog oca i imao je veliko poverenje u njega, čak mu je on bio u pratnji u posleratnim godinama i šef obezbeđenja prilikom nekih važnih državničkih poseta.
Osim što od Hajla Salasija za poklon nisam dobio obećanu igračku voz, nego kamion, pa zbog toga i dan-danas pamtim suze koje sam prolio, iz Etiopije vučem i prvu veću neprijatnost u životu. Ujeo me je majmun! Oni su tamo skoro pa domaće životinje, kao kod nas mačke, a ja sam nešto u toj igri s njim uradio zbog čega me je ugrizao za ruku. Odmah sam morao u bolnicu! Primao sam injekcije protiv besnila u stomak. Nekoliko dana kasnije nekim slučajem majmun je uginuo, pa je izvršena obdukcija, na kojoj je utvrđeno da nije bio zaražen besnilom, tako da sam ipak dobro prošao.
Prve batine
Po povratku u Jugoslaviju otac postaje predsednik Šumadijskog sreza, život smo nastavili u Kragujevcu od moje desete do sedamnaeste. Te godine pamtim kao najlepše. Dobro, mogu reći da sam imao strogog oca, ali je nekako češće njegove vaspitne metode osećao brat, a ja sam tu dobijao pomalo, čisto da se ne naruši ravnoteža. Jedini put kada sam zaradio prave batine bilo je zbog kašnjenja od 45 minuta iz bioskopa, iako mi je napomenuto da budem tačan, jer smo morali i mi s njim u Topolu, gde je imao važan sastanak. Bio je to period prvog zaljubljivanja, pa sam zato zakasnio. Pred sam odlazak ništa se nije dogodilo. Proveli smo zajedno jedan lep deo dana u Topoli i kada smo se vratili kući u Kragujevac, taman kad sam pomislio da je zaboravio na svoju ljutnju, pred spavanje mi reče: „Daj, skini taj kaiš, da ti dam onih deset po turu što sam ti danas obećao.“ Ništa nije moglo da spreči kaznu. Umesto da kukam, stavim pozadi u jedan džep pantalona zdravstvenu knjižicu, u drugi gurnem đačku, zaštitim tako pozadinu koliko sam mogao i prođem nekako tih deset po turu sa samo dva traga od kaiša. Osetio je on da sam se dobro „obložio“, ali je pustio da mi prođe štos.
Burna ‘68.
Kasnije je otac postao ono što je danas ministar policije Srbije, pa je tokom mandata od raznih ljudi huškan da uhapsi Aleksandra Rankovića, koga je mnogo cenio i bio mu je autoritet poput Tita. Trpeo je velike pritiske sve dok u jednom trenutku nije dobio priliku da samog Tita pita za savet. Kad mu je ovaj odgovorio: „Nemoj da ti tako nešto padne na pamet“, od tada je znao kako da se postavi prema Rankovićevim protivnicima.
Škola mi je išla od ruke. Bio sam uvek odličan đak. Sa mnom su u Kragujevcu učili još Milan Spasojević, čuveni troskokaš i peti na svetu, pa muzičar Bora Dugić… Prijateljstva koja sam tada stekao u Kragujevcu ostala su do danas. Od oca sam naučio kako ih treba negovati, kako se ponašati kad im život priređuje neprijatna iskušenja. Zato sam se uvek trudio da budem od pomoći mojim drugovima kad im je teško. Čini mi se da su takva i moja deca, sin Slavko i ćerka Mia. Ponosam sam na njih, oni su danas uspešni ljudi u svojim poslovima.
Visoka familija
Igrao sam fudbal i stoni tenis, a košarka mi se preporučila posle Evropskog prvenstva ‘61. u Beogradu, kad smo osvojili srebro. Imao sam 11 godina i predispozicije, genetika je tu učinila svoje. Otac i brat su bili preko 190 cm, majka izuzetno visoka žena, preko 170 cm. Jedan pradeda je dostigao čak 206 cm, tako da me je i to predviđanje da nemam na koga da budem nizak odvelo tada pod koševe. U Partizan sam došao kao klinac iz Kragujevca. Stižem na prvi trening u Vojnu gimnaziju, svi me gledaju nešto popreko, dok me Bata Jelić nije zagrlio i praktično uveo u tim. Kasnije su u ekipu došli Kića, Praja, Todorić, a ja sam prestao kada su stigli Miško Marić, Arsenije Pešić i Boban Petrović. Kako sam odlučio da kažem „kraj“? Ranko Žeravica je bio trener, ja dolazim na pripreme… Ovaj jedan skače na vrh table, drugi zakucava preko trojice, udaraju laktove… Kažem ja sebi: „Ajde ti, Zečeviću, polako svojim putem…“
Kvalitetniji od mene
Realno gledam na sve što sam postigao kao aktivni košarkaš. Bio sam odličan klupski igrač, blizu reprezentacije. Sakupio sam 45 nastupa za nacionalni tim, igrao na Mediteranskim igrama i Balkanskim prvenstvima, bio kandidat za Olimpijske igre u Minhenu 1972. Na poslednjem skraćenju spiska pred polazak otpadnemo Živković, Tvigi Ivković i ja. Ljutnja? Ma, kakvi. Te koje je Žeravica poveo bili su bolji po njemu. Ranko je bio najzaslužniji trener za moju karijeru, ali na Olimpijske igre nisam otišao i zbog peha na meču protiv Mladosti, kad sam polomio ruku. Tada sam izgubio turneju u Brazilu i Argentini, došli su mlađi i uspeli da mu se nametnu. Jedan Praja Dalipagić, pa Šolman ili kasnije Boban Petrović… Oni su bili kvalitetniji igrači od mene. Ostaje, ipak, žal za Minhenom, bila bi to kruna moje karijere.
Basket za svoju dušu
Moja deca me nisu gledala na terenu kao igrača Partizana, ali su me ipak zapamtila iz mog najlepšeg vremena bavljenja košarkom kao člana Poštara, kad sam igrao za svoju dušu zajedno s Varajićem iz Bosne, Vučinićem iz Zvezde, Latifićem iz Partizana. Svi smo se okupili u Poštaru, a ja sam doživeo najlepše dane. Prošli smo svet. Bili smo u Kuvajtu, tamo smo igrali protiv svetskog prvaka Siriom iz Brazila u finalu. Igrao je Oskar Šmit, to je bilo ‘81, povodom 20 godina od sticanja nezavisnosti Kuvajta. Sećam se, slećemo mi, obučeni u „beko“ farmerke i bele košulje, iza nas dolaze Brazilci u bordo sakoima, bež pantalonama, sređeni, svi utegnuti. Na aerodromu kaže Latifić, koji je sve znao: „Vidi ga, Oskar Šmit!“ Za ove što ne znaju, to je Majkl Džordan amaterske košarke. Najveći.
Ipak, na terenu, u finalu izgubimo sa samo sedam razlike. Posle 20 i više godina od tada, mislim da je možda bila 2004. i da se otvarao FIBA Svet u Ženevi, opet srećem legendarnog Brazilca. Prilazim mu i podsećam ga: „Oskare, sećaš li se Kuvajta ‘81?“ Naravno, počeo je da se smeje. Ostalo mu zapamćeno kako smo im pomažnjavali neke kolače u hotelu. Oni su prvog dana to uradili nama, drugog smo se mi organizovali bolje i pojeli sve da njima ništa ne ostane, a Brazilac baš taj detalj zapamtio. Onda ‘86. igramo u Singapuru finale protiv Spartaka iz Lenjingrada, trener im čuveni Kondrašin. Dolazi na poluvremenu kod nas i kaže: „Znam mnogo igrača iz Jugoslavije, ali koji ste vi sad?!“ Mi se našalimo, kažemo, mi smo reprezentacija jugoslovenskih poštara! A u timu Varajić još u punoj formi, Vučinić takođe, i ja sam još znao nešto da igram. Trenirali smo tri puta nedeljno, a pred turneje išli smo malo na pripreme, na Hvar. Ja sam bio krilo, krilni-centar, odlikovao me šut, mada kada imaš Varaju i Vučinića u timu, onda lopta samo njima i miran si dok ih ne stisnu. Bio je tu i Bata Jelić, nekada smo vodili Srećka Jarića i Dragana Todorića kao pojačanja, u Indiju i Miška Marića…
Jedan fakultet dosta
Ko što rekoh, ja sam kroz celo školovanje bio odličan učenik. Ali voleo sam da igram, treniram… Tada kad sam se opredeljivao, mislio sam da ću završiti na elektrotehničkom fakultetu, jer voleo sam i matematiku i fiziku. Međutim, vidim ja mog druga Ćobija Jovanovića, pa Batu Jelića i Vučinića kako svi beže s vežbi da bi stigli na treninge, i ja tako odlučim da izaberem ekonomiju. Razmišljao sam i o pravnom, ali onda ‘82. godine upišem magistarske studije i doteram ih do završnog ispita, pa na kraju dignem ruke. Isto tako i s višom trenerskom. Ostala mi tri ispita iz košarke i odustanem nakon operacije oka. Morao sam šest meseci da mirujem. Posle toga govorili mi ljudi: „Ajde, Zeko, samo se pojavi“, ali meni bilo dosta i taj ekonomski što sam završio.
Neodlazak u Švajcarsku
Imao sam jednu priliku 1977. da odem u Švajcarsku kao igrač, ali kada sam se dobro proračunao, ispalo mi je isplativije da ovde radim. Dok bih platio stan i sve ostalo, ne bi bilo mnogo više od onoga što sam dobijao kod kuće. Žeravica mi je ponudio da idem u Lugano, a ja sam radio već u Industriji precizne mehanike. Bio sam u uvozno-izvoznom odeljenju, uvozili smo delove za karburatore, pa dovezem mog „keca“ da ga majstori urihtaju; da vidiš samo to! Trošio je 4,5 litara. Voleli su me radnici, jer su me znali i kao igrača. Posle sam se zaposlio u „Rudnapu“, da bih 1978. postao generalni sekretar JSD Partizan.
Partizan – Željezničar
U FK Partizan dolazim 1985. godine, kad su glavnu reč u klubu vodili general Zdravko Lončar i bivši policajac Dragan Papović. Dok su vojna lica aktivna, s njima je milina raditi. Čim odu u penziju, kod dosta njih nastaje problem što se tiče motivacije, komunikacije i moći rasuđivanja. Dok su u vojsci, sve im je poznato – red i disciplina. Kad odu u penziju, nema više ko da im salutira, nastaje problem u privikavanju na normalan život. Zajedno s njima pregrmeo sam čuveni „slučaj Šajber“. Nismo pristali da nam se nametne krivica i optužba za nameštanje utakmice poslednjeg kola sa Željezničarom. Odbili smo da je igramo i uzeli su nam titulu, a sledeće sezone smo startovali sa minus šest bodova. Partizan je te prve godine pobedio Hajduk u Splitu, Dinamo u Zagrebu, sve utakmice na gostovanjima. Odlučivali su poslednje kolo i gol razlika. Pacijent Crvene zvezde je uvek bilo Sarajevo, mi smo igrali protiv Željezničara u Beogradu. Mislim da je ta odluka Šajbera, koju je on doneo na sugestiju ljudi iz Srbije, iz Zvezdinog establišmenta, pokvarila ono što se desilo na terenu, jer Partizan je bio najbolji te godine. Tada smo odbili da igramo ponovljeno kolo. Sa ove vremenske distance ako bi me pitali da li bih isto tako postupio, rekao bih – ne. Tačno je da su svi koji su igrali ponovljeno kolo pokazali svoj nemoral. Željo nas je molio da odigramo. Sada bih i ja rekao: „U redu, igramo.“ Koliko puta? Pet puta? Važi, igraćemo i pet puta. Sa sportskog stanovišta, Partizan je sledeće tri-četiri godine trpeo zbog svoje odluke. Prve godine nismo igrali KEŠ, druge godine smo opet bili prvaci, ali je išao Vardar. U to vreme propustiti dve godine najjače takmičenje bila je katastrofa. Zato se dogodilo da Pančev ode u Zvezdu, Dejo Savićević ode u Zvezdu, Piksi ode u Zvezdu…
Osim i Bjeković
Trebalo nam je pet godina da izađemo iz krize. Doveli smo Osima za trenera, već je funkcionisao tim u kojem je Ivan Ćurković bio predsednik Skupštine, Mirko Marjanović predsednik Izvršnog odbora, Nenad Bjeković sportski direktor i ja kao generalni sekretar. Od tada postajemo nerazdvojni, dok nam se razmišljanja o nekim pitanja kasnije nisu mimoišla… Bez obzira na sve to, niko ne može da stane između Bjekovića i mene. Među nama i dalje postoji veliko prijateljstvo, možda se mi ne viđamo svakog dana kao pre, ali neki suprotni stavovi ne mogu da nas poremete. Kad vi vidite rezultate u sportskom smislu, šta je on doneo Partizanu, pa taj uticaj na sve što je postignuto, to je nemerljivo. On je taj koji je doveo Tumbakovića, a naš trener je postao najbolji u zemlji u poslednjih 20 godina. To što je s velikim zakašnjenjem dobio posao selektora, to nije pitanje Tumbinog kvaliteta, nego nekih drugih stvari. Istina je da Bjeka i ja više ne trčimo zajedno, ali to je zato što on manje trči, a ja više šetam.
Odlazak iz Partizana
Kad god mogu, propustim priliku da pričam o huliganima, ne o navijačima. Nisu bitni za moju životnu priču. Mislim da me je taj sukob samo očvrsnuo. Žalim jedino što nas je ondašnji državni vrh sprečio u nameri da izgradimo stadion. Partizan bi sada imao ubedljivo najbolje uslove na Balkanu, jer mi kada smo radili sportski centar u Zemunu, nije ih bilo ni u Evropi mnogo. Real nije imao svoj centar, Barsa nije imala. Milan je imao svoj Milanelo, a mi smo bili pioniri u ovom delu Evrope. Što je najvažnije, ni dinar kredita nismo uzeli da bismo ga podigli, napravili smo ga samo od svog zarađenog novca.
Kidnapovanje prijatelja
Kroz život sam se susretao s mnogim ljudima, tako da taj suspret s kidnaperima mog prijatelja Milije Babovića nije predstavljao neko iznenađenje. Nekoliko trenutaka pošto je Milija otet, vest mi javlja Terza (Zvezdan Terzić, op. aut.). Trenirali su tada zajedno. Prvi osećaj je bio šok. Ja sam u tom trenutku bio u Atini. Odmah sam počeo da okrećem telefone svih ljudi koji su u tom momentu mogli nešto da preduzmu. Milija Babović i ja smo tada već bili 25 godina prijatelji. Sad se opet vraćamo na očeve lekcije o prijateljstvu. Pomoć drugu u nevolji je najbolji izraz prijateljstva. Nisam se uplašio za sebe. Taj strah nije postojao. I kada smo predavali pare… Bilo je pre toga saveta „lezi, zaštiti se“, ali ne… Dobro, to je odavno završeno. Istina je izašla na videlo tek posle ubistva premijera Đinđića. Detalji ostaju između nas, prijatelja, koji smo bili deo te priče. Ne bih širio, bilo pa prošlo! Odradili smo tako kako smo odradili, sve ostalo nije važno.
Postoje neke stvari o kojima ne bih javno da pričam, neka ipak ostanu moje, razumite me.
Borba s rakom
Pregurao sam 2012. godine rak limfnih žlezda. Ne krijem to, izborio sam se kao i sa svim drugim nevoljama u životu. Stres? Verovatno je doprineo. Kad ste budni i kad možete da kontrolišete svoje emocije, onda je to jedna priča. Ja sam oduvek umeo da kontrolišem osećanja na javi. Kad čovek legne, onda u snu počinju da se manifestuju svi ti stresovi kroz koje prolazi u životu. Tu, u tim snovima, sabrale su se sve moje bitke i tako je došlo do toga da pomoć tražim od medicine i hemioterapija.
Najveća sportska sreća i tuga
Kad vratim film unazad, najveću sreću zbog sporta sam doživeo kad me je stric kao osmogodišnjaka odveo prvi put da gledam utakmicu Partizana. Igrali smo prijateljsku protiv Honveda, krcat stadion, stric i ja na jugu. Pobedili smo sa 3:2, a ja još pamtim gol koji je postigao Toma Kaloperović, pogodio je u 90 stepeni!
Najveću tugu i razočaranje osetio sam posle promašenog penala Pjera Boje protiv Artmedije, jer nismo otišli u Ligu šampiona. Pre toga odigrali smo onu čuvenu sezonu u Ligi šampiona. Imali smo sjajnu ekipu, navijači je pamte po Lotaru Mateusu i Taribu Vestu. Nemac je bio odličan stručnjak, ali Taribo je bio fenomenalan. Neko ga je od igrača naučio da mi vikne: „Zeka, daj pare!“ Mangupi.
Deset godina kasnije, pozove on mene telefonom. Ne mogu sad baš da se setim što sam mu trebao, al’ dug sigurno nije bio u pitanju. Uglavnom, javim se ja sa „halo“, nepoznat mi broj, a s druge strane prvo što čujem je: „Zeka, daj pare!“ O, Taribo, pa to si ti!
“Kurir”
Nema komentara