U onim pre­su­dnim go­di­na­ma za mla­dog čo­vje­ka, ka­da do­no­si odlu­ke gdje će i ka­ko da­lje, mo­ji vršnja­ci iz ro­dnog se­la odla­zi­li su ni­zvo­dno u gra­do­ve, a ja sam iza­brao dru­gi put. Išao sam uzvo­dno, uz­brdo, pa na pla­ni­nu. Grad­ski život mi ni­je bio pri­vla­čan.

Ova­ko po­či­nje svo­ju pri­ču tri­de­se­tšes­to­go­diš­nji Ra­do­van Po­po­vić iz se­la Vrbić kod Kru­pnja.

Po­peo se Ra­do­van na vrh Mi­le­ti­ne ko­se, na 920 me­ta­ra na­dmor­ske vi­si­ne, za­ložio ognji­šte u ko­li­bi svo­ga pra­dje­da, sa­zi­da­noj 1936. go­di­ne i po­čeo da ga­ji ov­ce. Da­nas ima sta­do od 60 ova­ca, sa svo­je dvi­je ru­ke obra­đu­je i de­set he­kta­ra ze­mlje, a sva­ka par­ce­la je kao pod ko­nac sre­đe­na, po­ko­še­na ili uzo­ra­na.

Živi bez stru­je i os­ta­lih po­ma­ga­la pri­mje­re­nih 21. vi­je­ku.

– Po­što ov­dje ne­ma stru­je, ku­pio sam je­dnu ma­lu so­lar­nu plo­ču, ko­ja mi je do­vo­ljna da na­pu­nim ba­te­ri­je za mo­bil­ni i tranzistor i da uve­če uklju­čim je­dnu si­ja­li­cu, da ne sje­dim u mra­ku. Ina­če, us­ta­jem u če­ti­ri, a le­gnem oko po­no­ći i ni­šta mi ni­je te­ško – pri­ča Ra­de.

Kaže, sam je oda­brao svoj put, ri­je­šen da ispu­ni za­vjet pre­da­ka da se ze­mlja ne za­pus­ti i ne za­ras­te u ko­rov.

Pri­je odlas­ka na pla­ni­nu, oku­šao je Ra­de sre­ću u gra­du, ali vrlo brzo je shva­tio da ta­kav život ni­je za nje­ga.

– Ra­dio sam u ne­kim fir­ma­ma, od ju­tra do mra­ka. Spa­vao u hla­dnim so­ba­ma i če­kao ka­da će se smi­lo­va­ti da mi is­pla­te zarađeni no­vac. Ni­je to bi­lo za me­ne. Ni­sam se po­ka­jao, jer sa­da živim od svog ra­da i u svo­joj slo­bo­di – pri­ča Ra­do­van.

Na pla­ni­nu je prvi put do­šao pri­je sko­ro dvi­je de­ce­ni­je, po­sli­je za­vrše­ne sre­dnje ško­le. Ipak, još je bio neo­dlu­čan i vra­ćao se u ro­dno mjes­to. Tu je boravio sve rje­đe, a zov pri­ro­de bio je sve gla­sni­ji. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, do­nio je ko­na­čnu odlu­ku i os­tao na pra­dje­dov­skom ognji­štu.

– Ov­dje uvi­jek ima ne­što da se ra­di. Us­ta­jem pri­je šest sa­ti, a lje­ti u če­ti­ri, jer je noć u pla­ni­ni du­ga, pa se do­bro na­spa­va – ve­li on.

Sa pla­ni­ne ni­je si­la­zio dvi­je go­di­ne, a do Kru­pnja ode tri, če­ti­ri pu­ta go­diš­nje da ku­pi na­mir­ni­ce i do­pu­ni kre­dit za mo­bil­ni te­le­fon, ko­ji mu omo­gu­ća­va kon­takt sa os­tat­kom svi­je­ta.

Ne­ka­da je u bli­zi­ni nje­go­ve, bi­lo još de­se­tak ko­li­ba u ko­ji­ma su lju­di bo­ra­vi­li od pro­lje­ća do ka­sne je­se­ni, ali da­nas ne­ma ni­ko­ga. On je sam, a druš­tvo i “prve ko­mši­je” su mu pti­ce, ov­ce i po­ne­ka div­lja zvi­jer.

– Ni­je me strah, na­vi­kao sam. Sre­tao sam vu­ka, ali ni­je bi­lo pro­ble­ma. Sre­ćom, ne­ma ih mno­go. Bri­nem o svo­jim ov­ca­ma, jaga­njci­ma i to mi je za­do­volj­stvo. Ov­dje sam na­šao svoj mir i da mi je stru­je, da još mo­gu ku­pa­ti­lo da sre­dim, jer vo­de imam sa izvo­ri­šta, sve bi mi bi­lo po­ta­man – kaže Ra­do­van.