Fudbaleri zvorničke Drine, plasmanom u plej-of šampionata Republike Srpske, ostvarili su svoj cilj. Ekipa koju sa klupe vodi mladi srpski stručnjak Nenad Srećković u drugom dijelu sezone pokazala je od kakvog je materijala.

Trenerska ruka nekadašnjeg pitomca Crvene zvezde i internacionalca u Holandiji, Norveškoj, Grčkoj, te Sloveniji i te kako se vidi. Srećković je tačno prije godinu i mjesec dana na klupi Zvorničana naslijedio takođe “zvezdaša” Dragana Mićića, čiji je bio pomoćnik. Uprava kluba mu je ukazala povjerenje “do kraja (prošle) sezone”. Međutim, Srećković je zadržao svoj prvi samostalni posao na poziciji šefa struke. Stručnjak iz Ljiga, inače rođen u Gornjem Milanovcu, za “Glas Srpske” pričao je o svom dosadašnjem trenerskom iskustvu, ponajviše o zanimljivoj igračkoj karijeri. Nenad je ponikao na terenima iza južne tribine “Marakane”, osam godina bio je kapiten u mlađim kategorijama Crvene zvezde. Nekadašnji lijevokrilni fudbaler za seniore “crveno-bijelih” je, međutim, nastupio na samo dva meča. Od 2005. do 2011. godine bio je na pozajmicama u Tavankutu, Radu, Napretku, Sremu, Mladom Radniku i ponovo u Kruševcu. Potom su uslijedile avanture u De Grafšapu, Frederikštadu, Radu, Kopru, Kolubari, Krškom, Aspropirgosu, Eolikosu, ubskom Jedinstvu, ali i bijeljinskom Radniku, te Drini gdje je i završio igračku karijeru. No, krenućemo ipak od aktuelnog momenta.

– Zadovoljni smo ostvarenim rezultatima. Cilj koji smo postavili na početku priprema smo ostvarili – plasirali smo se u plej-of. Znali smo da će biti teško. Osam utakmica smo imali, pet na strani, tri kod kuće. U nekom prethodnom periodu nismo osvajali puno bodova na strani, ali u drugom delu smo uspeli da pobedimo tri utakmice.

Iznenada Vam se ukazala šansa da postanete prvi trener.

– Da, bukvalno sam iz kopački uskočio u trenerski posao. Dva meseca sam bio pomoćnik Draganu Mićiću. Klub je odlučio da se s njim raziđe. Mene su pitali da li bi hteo da preuzmem kormilo, da pokušamo izboriti opstanak prošle sezone. Nakon što sam malo razmislio, jer sam nov u trenerskom poslu – prihvatio sam izazov.

Kakvu saradnju imate sa sportskim direktorom Nemanjom Kojićem? Kako jedan “zvezdaš” i “partizanovac” sarađuju u Zvorniku?

– Imamo fenomenalnu saradnju, odlično se razumemo. On je čovek iz fudbala, imao je vrhunsku karijeru i igrao je na vrhunskom nivou. Zna šta je potrebno za organizaciju i napredak jednog kluba. Bukvalno sve što sam zatražio, sve mi je omogućio. Nema “peckanja” oko Zvezde i Partizana. Maksimalno smo fokusirani na posao u Drini.

Da se dotaknemo i Vaše igračke karijere. Kakve su Vam uspomene na odrastanje na “Marakani”?

– Fudbal sam počeo trenirati sa šest godina u Ljigu. U Spartaku sam bio četiri godine, a 1999. godine sam prešao u Zvezdu. Tamo sam proveo 12 godina, osam godina u Omladinskoj školi, gde sam igrao sa Nemanjom Matićem, Jagošom Vukovićem… To je najvažniji period za moje igračko sazrevanje, ali i kao čoveka. Imali smo sjajnog trenera Zvonka Radića, koji je vrhunski pedagog. Pet godina nas je vodio, izgradio nas je kao ličnosti. Naučio nas je disciplini, radu i profesionalizmu. Kasnije sam četiri godine bio pri prvom timu.

Šansu u prvom timu Crvene zvezde dao Vam je Boško Đurovski u sezoni 2006/2007, kada je osvojena dupla kruna.

– Dobio sam šansu na dve utakmice, protiv Vojvodine u Beogradu i Mladosti u Apatinu. Ostavio sam dobar utisak. Nakon toga sam potpisao profi ugovor na pet godina. Sjajan je osećaj, maštao sam da zaigram za prvi tim. Bio je to lep period, predsednik je bio Dragan Stojković Piksi, a sportski direktor Stevan Dika Stojanović. U tom periodu prve moje seniorske pripreme u Zvezdi su se preklapale sa Evropskim prvenstvom do 19 godina, koje se održavalo u Austriji. Hteo sam da idem na pripreme prvog tima, da se borim za mesto u ekipi, da ne idem na EP. Dika Stojanović mi je rekao: “Idi slobodno na EP, znamo tvoje kvalitete, i nama je u interesu da ideš na Euro, jer ti raste cena. Bićeš sigurno u 18 igrača”. Međutim, kad sam se vratio sa EP dovedeno je dosta igrača iz Južne Amerike, Ernan Barkos, Frenklin Salas, Maurisio Molina… Kasnije mi je rečeno da sam mlad, da ima vremena za mene i da je najbolje da odem na negde na pozajmicu, pa sam otišao u kruševački Napredak. 

Okušali ste se i u inostranstvu. Kakva su Vam iskustva iz Holandije?

– Jedno jako lepo iskutvo. Tamo je totalno drugačiji sistem rada u odnosu na ono kako se radilo u Srbiji. U Srbiji smo trenirali po dva sata, nije bilo nekog tempa. A onda dolazim u Holandiju gde se radilo, sat, sat i deset minuta i sve je intenzivno, u sprintu, kratko, non-stop si u presingu. Tamo sve ekipe igraju visoki presing – u fomraciji 4-3-3 . Nema “parkiranja autobusa”. Taj rad tamo najviše je uticao na mene, na moju dalju karijeru.

Kako Vam je bilo u Norveškoj?

– Tamo sam bio pola godine. Drugačije je nego u Holandiji. Više se igrao fizički, trkački. Nakon tih šest meseci gore, trebalo je da pređem u Belgiju, u Žerminal Beršot. Sve sam dogovorio, ali nažalost, tamo sam se povredio, na prvom treningu stradalo mi je koleno i nisam igrao godinu dana.

Bili ste i u Sloveniji, gde ste igrali u dva kluba, Kopar i Krško. Osvojili ste i kup sa Kopranima?

– Nakon povrede, posle Norveške sam otišao u Rad, gde sam odigrao polusezonu. Odatle sam prešao u Kopar. U Kopru sam imao izuzetnih šest meseci, osvojili smo Kup Slovenije, ali sam se nažalost ponovo povredio – ovaj put, pršljen – leđa, zbog kojeg nisam mogao igrati pola godine. Povrede su dosta uticale na razvoj moje karijere.

Prvi kontakt sa Republikom Srpskom imali ste 2016. kada ste došli u Radnik iz Bijeljine.

– Te, 2016. godine sam upoznao i sadašnju suprugu u Bijeljini. A znate kako se kaže, odakle ti je žena i ti si odatle ha-ha-ha. Supruga se ubrzo zaposlila u Zvorniku, ona je vaspitačica. Ja sam se u Bijeljini zadržao do 2019. Bio sam potom u Grčkoj i Sloveniji, te Jedinstvu iz Uba, pa sam se ponovo vratio u Radnik. Nakon godinu dana došao sam ovde u Drinu. Gde sam i završio igračku karijeru i krenuo kao pomoćni trener.

Kakav je igrač bio Nemanja Matić u mlađim kategorijama?

– Nemanja je imao najveći kvalitet u našoj ekipi. Imao je neverovatan smisao za igru, ogromne tehničke mogućnosti. Dalo se i tada naslutiti da će biti odličan igrač.

U Sloveniji, svlačionicu u Kopru ste dijelili sa trojicom igrača Borca – Pero Ivetić, Ivica Guberac i Goran Galešić, te sa Sandijem Ogrinecom u Krškom.

– U pitanju su sve vrhunski igrači i momci. Družili smo se, provodili dosta vremena zajedno. Sandi je, mislim, bio pozajmljen iz Maribora. Bio je mlad i videlo se da je kvalitetan i da ima veliki potencijal.