Kada je dobio ponudu da svoje fudbalsko umijeće prenosi na mlade u Kini nekadašnji golgeter Vladimir Karalić nije se nijednog trenutka dvoumio i zaputio se u dvomilionski grad Đingzo u kineskoj provinciji Hubei.

Od tada su prošla skoro četiri mjeseca, a Karalić se prvi put obreo u svojoj rodnoj Banjaluci, na odmoru. Naime u školama najmnogoljudnije zemlje na svijetu sada je raspust, zbog proslave Kineske nove godine.

– Iskustva koja sam doživio za ovako kratko vrijeme teško je opisati, ali jednostavno nisam se nijednog trenutka pokajao. Otišao sam na poziv prijatelja i postao sam trener u jednoj sportskoj agenciji, koja me je uputila na rad u osnovnu školu. Tamo sam fudbalski učitelj, odnosno trener. Riječ je od dječacima od šest do 12 godina, jer osnovno školovanje u Kini traje samo šest godina. Radim sa više od 100 djece, a imamo i takmičarsku selekciju, koja igra školska takmičenja i broji dvadesetak dječaka. Oni prvo igraju utakmice na nivou naselja, onda grada, regije i kasnije na nivou cijele Kine. Naravno uslov je da pobjeđuješ i ideš dalje. Nešto kao po principu univerzitetske košarke u SAD – rekao je u jednom dahu Karalić.

Najviše se pribojavao kako će se moći sporazumijevati sa poslodavcima i djecom, ali je taj problem veoma lako prevaziđen.

– Od prvog dana uz sebe imam prevodioca, koji mi je praktično desna ruka, a da nije tako ne znam kako bih uspio da bilo šta pokažem dječacima. Naime, u cijelom gradu možda ima 1.000 ljudi koji korektno govore engleski, a svega nas dvadesetak koji nismo Kinezi. Jednostavno, ne žele da uče druge jezike, jer se to nekako kosi sa njihovom kulturom življenja. Sada je već lakše, jer sam naučio dosta osnovnih pojmova – nastavio je Karalić.

Tokom dana ima više treninga, a po potrebi uskače i kao trener u drugim sportovima.

– Tako mi se desilo da sam na jednom turniru morao da vodim košarkašku ekipu, ali i tu sam se dobro snašao – kroz smijeh je rekao Karalić.

Većina stanovnika Đingzoa živi skromnim životom, ali ima i onih koji uživaju u luksuzu. Ono što ga je posebno impresioniralo je samostalnost djece.

– Prosječna plata je između 700 i 800 maraka, a život je jeftiniji za 50 odsto nego kod nas. Svi su veoma disciplinovani, a posebno u saobraćaju i na ulici. Većina ih se po tradiciji vozi biciklima, a djeca u mojoj školi su toliko samostalna da nema potrebe da ih roditelji dovode ni na treninge, ni na neke druge aktivnosti. Ono što je najvažnije nezaposlenih u ovom gradu uopšte nema, a stopa kriminala je jako mala. Kao nekada u našoj bivšoj državi– naglasio je Karalić.

Možda i najteže mu je bilo navikavanje na hranu.

– Naučili su da jedu jako začinjenu hranu. Kada naglasiš da ne želiš toliko začina i ono što donesu je opet prezačinjeno za naš ukus, ali se vremenom čovjek navikne. Većina jela je bazirana na riži i povrću, a od mesa se najviše jede piletina i prasetina, a naravno neizbježni su žablji kraci u kojima sam počeo da uživam. Što se tiče cigareta i alkohola, oni su stvar prestiža. Naime, cigareta ima po cijeni od jedne do 25 maraka, ali je kod njih običaj da se dragi ljudi čašćavaju cigaretama. Tako se često može vidjeti na ulici da ti prilazi neko i daje cigaretu. Od alkohola se najviše troši rakija od riže, koja po ukusu najviše sliči našoj viljamovci i njena cijena za pola litra se kreće od četiri do 100 maraka. Opet sve zavisi od statusa koji želiš da uživaš kod drugih – dodao je Karalić, koji se u Kinu vraća krajem februara, a naredni dolazak u Banjaluku najavljuje za kraj ljeta.

Karijera

Vladimir Karalić karijeru je započeo u Borcu, iz kojeg je 2005. godine otišao u grčki PAOK. Igrao je za slovenačke klubove Gorica i Primorje, švedsku Silviju, Poloniju Bitom iz Poljske, Pegazus iz Hongkonga, kao i brojne klubove u BiH. Fudbalsku karijeru završio je u banjalučkom BSK-u prošle godine.

“Glas Srpske”