Mi­tar Mi­rić na­ro­dnja­čkom mu­zi­čkom sce­nom su­ve­re­no vla­da već če­ti­ri de­ce­ni­je. Do­la­zi­le su i pro­la­zi­le ge­ne­ra­ci­je pje­va­ča, a on je os­ta­jao i blis­tao is­tim sja­jem. Plo­ča za plo­čom, hit za hi­tom, kon­cert za kon­cer­tom. Ka­ko u Srbi­ji, ta­ko i u os­ta­lim ze­mlja­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je.

Od svo­je 18. go­di­ne, ka­da je sni­mio sin­gl plo­ču za sa­ra­jev­ski “Dis­ko­ton” i de­bi­to­vao na ču­ve­nom Ilidžan­skom festivalu, do da­nas. “Žive­la, žive­la lju­bav”, “Ne­što me u ne­mir te­ra”, “Vo­li me da­nas, vi­še ne­go ju­če”, “Do­vi­đe­nja, druš­tvo sta­ro”, “Umre­ću bez te­be, ne­ve­ro mo­ja”, “Sve su is­te, osim te­be”, “Do­bro ju­tro, re­koh zo­ri”, “Ne di­raj onog čo­ve­ka za sto­lom”, “Daj­te mi da živim”… To su sa­mo ne­ki od hi­to­va ko­je ra­do pje­vu­še i oni ko­ji ni­su bi­li ro­đe­ni u vrije­me ka­da su pje­sme sni­mlje­ne. Ipak, složiće­te se, je­dan hit ga svrsta­va na lis­tu bes­mrtnih pje­va­ča. “Ne može nam ni­ko ni­šta, ja­či smo od su­dbi­ne, mo­gu sa­mo da nas mrze, oni što nas ne vo­le…” Možete je ču­ti na slav­lji­ma, svadbama, kršte­nji­ma, ali i sta­di­oni­ma, po­li­ti­čkim are­na­ma…

– Pje­sma je nas­ta­la 1989. go­di­ne i dje­lo je mog ku­ma No­vi­ce Uro­še­vi­ća, sa ko­jim sam du­go sarađivao. No­le je bio vi­do­vit, u stu­di­ju mi je re­kao da će ona obi­lježiti mo­ju es­tra­dnu ka­ri­je­ru. Onda su kre­nu­le te zlo­ko­bne ra­tne go­di­ne i svo ono lu­di­lo. Za­pa­nju­ju­će je da je ta pje­sma u stva­ri lju­ba­vna, da go­vo­ri o ja­či­ni lju­ba­vi izme­đu dvo­je mla­dih, ali eto, u na­šem na­ro­du, pre­po­zna­ta je kao sim­bol mo­ći. Pro­šla je kroz mno­ge fil­mo­ve, se­ri­je, ne­ma ko je ni­je za­pje­vao. Po­ne­kad mi bu­de ma­lo i kri­vo, kad na­rod upor­no traži baš tu pje­smu, a ja imam bez­broj hi­to­va, možda i bo­ljih – za­po­či­nje Mi­tar.

On is­ti­če da ta pje­sma ni­je zaži­vje­la sa­mo kod Srba.

– Sa is­tim žarom pje­va­ju je i Ma­ke­don­ci, Hrva­ti, sve češ­će i Boš­nja­ci i svi je doživ­lja­va­ju kao svo­ju – do­da­je po­pu­lar­ni pje­vač. Ovaj hit se na­la­zi i u mu­zi­čkom re­per­to­aru li­de­ra SNSD-a i pred­sje­dni­ka  Re­pu­bli­ke Srpske Mi­lo­ra­da Do­di­ka, ko­ji čes­to za­pje­va na ve­se­lji­ma i po­li­ti­čkim sku­po­vi­ma.

– Mi­le je lju­di­na i po­li­ti­čki vi­zi­onar. Po­no­san sam što mo­gu re­ći da je moj ve­li­ki pri­ja­telj. Ka­da se po­ja­vio na je­dnoj za­ba­vi u Kla­šni­ca­ma, za­pje­vao sam ču­ve­ni hit i gur­nuo mu mi­kro­fon u ru­ke. Ajde maj­sto­re, da te vi­dim… Kad je za­vršio do­ba­cio sam mu: Sva­ka čast, bo­lji si od me­ne! Nasmijao se i re­kao mi da mu je živo­tna želja ispu­nje­na, da je za­pje­vao u du­etu sa Mi­trom Mi­ri­ćem – pri­sje­ća se je­dne od ane­gdo­ta. Ni­je sa­mo Do­dik za­pje­vao “Ne može nam ni­ko ni­šta”.

– To je omi­lje­na pje­sma srpskog pred­sje­dni­ka To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća, pre­mi­jer Ale­ksan­dar Vu­čić je zna na­pa­met. Na ovu pje­smu ni­je bio imun ni biv­ši pred­sje­dnik  Srbi­je Bo­ris Ta­dić, a za mi­nis­tre, spor­tis­te i dru­ge, tre­ba­lo bi po­pri­li­čno vre­me­na da ih na­bro­jim – tvrdi Mi­tar, ko­ji o no­vim pro­je­kti­ma pri­ča sa is­tim žarom kao pri­je 41 go­di­nu, ka­da je iz ro­dnog Bo­gu­to­vog Se­la kod Uglje­vi­ka, kre­nuo u es­tra­dne vo­de.