Dževad Prekazi je jedan od onih albanskih fudbalera koji su na talasu bratstva i jedinstva naroda i narodnosti postali jugoslovenska fudbalska ikona. Nije jedan od onih albanskih fudbalera koji su se s te pozicije na talasu nove geopolitičke realnosti Balkana vratili na Kosovo da sprovode fudbalski separatizam u nepriznatom savezu Kosova. Odlučio je da s porodicom živi u svojoj zemlji, u svom Beogradu. Ulicama svog Beograda ne zna imena, ulice svoje rodne Kosovske Mitrovice više uopšte ne poznaje. Nije tamo bio više od petnaest godina. Sa Dževadom Prekazijem, nekada igračem Partizana, Hajduka i Galatasaraja, a danas trenerom mlađih kategorija u OFK Beogradu, naizmenično smo vodili razgovor o prošlosti i sadašnjosti: o Partizanu i Hajduku, razlici između Grobara i Torcide, Turskoj i tome kako je u Istanbulu dobio svoju ulicu, kako je Amerikance učio građanskoj toleranciji, kao i o odrastanju u Kosovskoj Mitrovici u kući koju je kasnije neko spalio zato što je to Prekazijeva kuća…

– Počeo sam da igram u fudbalskom klubu Remont koji se takmičio u Kosovskoj ligi. Napravili smo odličan rezultat, pobjedili u Omladinskoj ligi Kosova i bili smo tada treći u Jugoslaviji. Mitrovica je bila fantastičan grad. Moje okruženje su bili mještani Kosovske Mitrovice. Ljudi koji su tamo rođeni, kojima su roditelji tamo rođeni. Nismo bili Srbi ili Albanci, nego Mitrovčani. Mene to nikad nije zanimalo, tako sam vaspitan. Ja sam više imao drugara Srba nego Albanaca. Oni su me i odveli da igram u Remont, tamo je bilo manje Albanaca od Srba – počinje priču o svom rodnom gradu.

Iako bi se na prvu loptu dalo pomisliti da je igrao za “srpski” Remont, a ne za “albansku” Trepču (koja je bila ozbiljan klub na saveznom nivou), ta podjela, kaže, nije postojala.

– Ne. Remont je bio sirotinjski klub. Bilo je tamo strahovito druženje. Mi smo voleli fudbal i samo nam je fudbal bio važan. I danas imam mnogo prijatelja iz Mitrovice. Gotovo nijednog koji živi u Mitrovici. Većinom raštrkani po svijetu, i Srbi i Albanci. Pobjegli su odande. Kad sretnem nekog, krenemo sa sjećanjima, a onda, kad pitam za ovog ili onog, kažu mi – odselio se. I s jedne i s druge strane. To je tragedija. Došli su u grad ko zna koji ljudi. Ja nisam tamo bio od 1997. godine. Kad mi danas neko kaže Sjeverna ili Južna Mitrovica, ja ćutim. Ne želim da pričam o tome. Ne znam ja za dvije Mitrovice. Mi smo išli preko Ibra, ili preko mosta. Nikad nisam išao u Sjevernu Mitrovicu. Baš tamo gde to zovu Sjevernom, ispred Tehničke škole bio je jedan vrhunski, tada za nas vrhunski teren, gdje su se igrali najbolji turniri. Sve što je bilo lijepo nestalo je. Koga god sam pitao, nebitno ko je i šta je, svi su razočarani šta je bilo s našim gradom. Mi, Mitrovčani, mi nismo priznavali nijedan drugi grad. Imali smo Ibar, najljepšu rijeku u Srbiji, možda u Jugoslaviji. Imali smo FK Trepču, koja je uz Borac iz Čačka bila najstariji drugoligaš u Jugoslaviji – priča u dahu Prekazi.

Ipak, pitamo ga ako ga toliko “udara” nostalgija prema rodnom gradu, zašto nije otišao tamo tolike godine.

– Ništa me više ne vuče. Roditelji su mi umrli. Braća i sestre su mi se iselili, imam samo sestru koja živi u Mitrovici. Većina mojih drugara nije dolje. Nemam više ni kuću…-  tu Dževad Prekazi prvi put prekida inače energično izlaganje svoje prošlosti.

– Kuću su vam zapalili –  pitamo ga.

– Da, zapalili su je. Ne interesuje me ko ni zašto. Svugde imaš budale, sa svih strana. Moju majku, brata s njegovom ženom i troje djece u tom bezumlju u dva navrata su spasili ljudi koji su ih pitali: ‘Šta ti je Preki?’, i spasili ih. Svugdje ima i dobrih ljudi. Možda ću jednog dana otići u Mitrovicu, ali ne znam. Moj najbolji drug nedavno je umro. Nisam mogao da odem na sahranu. Ali, šta ćemo, život ide dalje…”

Kao klinac je navijao za Partizan. Imao je sreće da već sa sedmnaest godina zaigra u klubu za koji je navijao.

– Naravno da sam navijao za Partizan. Brat mi je tamo igrao. Kako da navijam za bilo koji klub, a burazer rođeni mi igra za Partizan. S time što kada se vratio za Prištinu, nikad nisam mogao da navijam za Prištinu. Nikad. Bile su u to vrijeme utakmice Priština-Trepča koje su bile neviđene. To je bio derbi. Ja sam, naravno, navijao za Trepču. Za Prištinu me ništa ne vezuje. Nikad nije. Mi smo priznavali samo Kosovsku Mitrovicu. Ostali gradovi na Kosovu nisu nas zanimali.

U Partizanu su tada iskoristili što je stariji Prekazi igrao kod njih, i omladinskog reprezentativca Jugoslavije, koji je tada bio tek treći razred gimnazije, doveli u svoje redove. U Partizanu je osvojio tri titule prvaka SFRJ, igrao s Mocom Vukotićem, Ivanom Golcem, “zakačio” i Radomira Antića, Nenada Bjekovića, kasnije Dragana Mancea… Najbolji period mu je bio, kako kaže, kad su treneri bili bivši selektor Ante Bića Mladinić i Zoran Miladinović. Neki smatraju čak da je ta generacija koja je bila prvak 1978. sa Mladinićem na klupi bila najtalentovanija generacija Partizana.

– To sigurno nije bila. Nismo bili najtalentovaniji, samo smo imali dva najbolja trenera koje sam ja upoznao – šjor Biću Mladinića i Zorana Miladinovića. Kod njih nije bilo biranja igrača preko veza i vezica i prostora za bilo kakve nefudbalske stvari. A to u Partizanu nije moglo tako. Poslije dvije godine otjerali su ih. Mi tada jesmo oborili sve rekorde jer smo u sistemu s dva boda imali 54 osvojena u sezoni. To niko nikada nije uradio. Mladinić je kod nas tada uveo ono što su Nijemci zvali totalni fudbal. Po imenima smo bili možda četvrti ili peti u zemlji. To su nam i treneri govorili. Ali, kad smo bili jesenji prvaci, onda su nam rekli: ‘Ako ne budete prvaci, nećete dobiti premije.’ Vidjeli smo da možemo da budemo prvi. Nema više takvih ljudi u fudbalu. Kad sam došao u Partizan, živio sam u jednoj maloj sobi. Pobunio sam se, i onda sam postao jedini kojeg je u svojoj karijeri sa sastanka izbacio šjor Bića Mladinić. Nisam htio da izađem. Poslije sastanka me zvao da razgovaramo. Kaže mi: ‘U pravu si, ‘ajme meni, Preki, ali nisi u pravu.’ Kažem: ‘Šta to znači, šjor Bića, da sam u pravu, a nisam.’ Nije mi bilo jasno. Kaže mi: „U pravu si za svoj problem, ali ne možeš ti kao najmlađi da se buniš.’ Ja sam nosio torbu treneru Mladiniću, Zoranu Miladinoviću, Moci Vukotiću i svoju torbu. Nije bilo rasprave. Nestalo je danas to poštovanje prema starijima – priča Prekazi.

Partizanove utakmice danas uglavnom preskače.

– Poslednji put sam bio protiv Novog Pazara, i kad sam čuo šta navijači pjevaju i viču, samo sam izašao. Nisam ja iz tog svijeta. Kod mene postoji samo dobar i loš čovjek. Ne razumem te uvrede.

Tu otvaramo pitanje stare navijačke teze koju su proklamovali Zvezdaši: Da li je Partizan muslimanski tim?

– Ne razumijem ni to. Ko je živio u državi Jugoslaviji? Kakve to veze ima? U Partizanu su igrali fudbaleri, mislim da je Partizan fudbalski tim. Zar je toliko bitno ko si i šta si? Ja sam po nacionalnosti Albanac. I šta sad? Moja žena je Srpkinja. I šta sad? Nisam jedini iz familije koji je u mješanom braku. To je neki drugi svijet. Ne razmišljam o tome. Ako poštuješ čoveka, poštuješ i njegovu vjeru. Moja vjera je Če Gevara. Za dobrobit čovječanstva –kaže.

Iako je najbolje godine života proveo u Partizanu, u sjećanju na klub ostala mu je ružna epizoda razlaza, kada su mu, kako kaže, namještali iz uprave optužbe za “nesportski život”, ne bi li ga diskreditovali kao fudbalera i kao čovjeka. Zbog toga je 1984. prešao u splitski Hajduk.

– Otišao sam u Hajduk, u stvari, da bih otišao u Bordo. Na inicijativu mog menadžera Ljube Barina. Bio je jedan od najboljih menadžera Evrope. Dogovor je bio da igram godinu dana u Hajduku i da idem dalje. Ali te godine je bila neka afera u vezi s njim, to je propalo, nikad ga više nisam čuo. Slušao sam priče i priče o Hajduku, ali kad sam došao, nisam mogao da vjerujem da je to tako. Iako sam proveo samo godinu i po dana tamo, to je najbolji fudbalski period za mene. Tamo sam mogao ono što nisam mogao u Partizanu. Misliti fudbalski, igrati fudbalski i da ne razmišljaš ni o čemu drugom. To je bio najprofesionalniji klub.Onda je došao trener Poklepović u Hajduk. Tamo su me volili i poštovali, bio sam jedan od najboljih igrača, ali rekao mi je da na mene ne računa, htjeo je da gura malog Aljošu Asanovića. Bio je talentovan, učio je od mene. Nema veze. Igrali smo tada čuveno polufinale protiv Totenhema. Da mi je bilo dovoljno godina, moj prvi transfer bio bi u Totenhem. Poslije polufinala koje smo igrali s njima, njihov kapiten, koji je bio i menadžer, htio je da me dovede -priča Prekazi.

Pitali smo ga i za taj fenomen Hajduka, zašto je bio toliko omiljen širom bivše Jugoslavije.

– Vjerovatno zbog starijih fudbalera. Ali, pogledajte ko su njihovi kapiteni i najbolji igrači, najmanje je tu bilo Splićana. Baka Slišković je recimo iz Mostara. A Vardić, Slaviša Žungul koji je iz Požarevca, Simović, Jelikić, sve su to igrači s ovih naših prostora. A narod tamo je volio balun, i ko dođe tamo, on je njihov Bog.

Ipak, kaže da splitska Torcida ne može da se mjeri s Grobarima.

– Velika je tu razlika. Navijači Partizana su u velikoj prednosti. Iako je tamo Hajduk život, Partizanovi navijači su uvijek bili specifični. Kad sam izlazio iz tunela, samo bih bacio pogled lijevo na Jug i poletio na teren. Nikad se nije desilo u Jugoslaviji da gubiš 6:1, a da navijaju i dalje. Rastužio sam se kad sam čuo da je umro Voja Pančevac. Dolazili su s njim ko vojska iz Pančeva. Bez ikakvog interesa. Danas Zvezdini fudbaleri po igrama, ja bar tako mislim, ne zaslužuju da im dođe petsto ljudi. Partizan je pet puta zaredom prvak, a na Zvezdine utakmice dolazi više navijača. Na našu utakmicu veterana dođe hiljadu i po ljudi, toliko ne dođe na Partizan. Nema logike. Tužno je kad se igra pred praznim stadionom. Ovamo jedna grupa zabranjena, jedna nezabranjena. Je l’ ti voliš svoj klub? Zar nije to dovoljno? Druga, kažu, vremena. Ne znam, ne razumijem se…- priča Prekazi.

Poslije epizode u Hajduku, završava u Americi.

– To je bila avantura koja je kratko trajala. Tamo sam igrao finale plej-ofa protiv tima u kojem je igrao Žungul. Sa mnom je igrao pokojni Srba Stamenković. To što je on igrao fudbal, to je ono što su imali Pele i Maradona kao najbolji igrači svijeta. Bio je maestro. To što je on radio, bilo je van pameti. Nažalost, mlad je umro. U Americi nisu znali gdje je Jugoslavija, ali samo kažeš ‘Tito’ i svi popadaju. Ja sam skupljao ploče, soul i bluz. Oni me tamo pitaju: ‘Zar se to sluša kod vas?’ ‘Ma, slušalo se kod nas prije nego što se kod vas slušalo’, kažem im. U Americi sam imao cimera, jednog crnog fudbalera. Ja hoću da ga zagrlim, a on se uplaši. Gdje bijelac njega da grli. Ja ga molio da me vodi u njihove klubove, da uživo slušam soul, on mi kaže da se plaši toga. Eto, koliko smo i u tome bili napredniji od njih.

Po povratku iz Amerike prelazi u Galatasaraj, gde je postao legenda koja hoda. Odveo je Galatasaraj u polufinale Kupa šampiona, što je i danas jedan od najvećih uspeha kluba u istoriji.

– Simović je otišao u Galatasaraj, a Tomislav Ivić je bio trener. Kad sam se vratio iz Amerike, zvao me je Zoran i pita: ‘Nane’, tako me je zvao, ‘je l’ bi ti došao u Istanbul?’ Samo mi je bilo važno da idem negdje. Turski i grčki fudbal u to vrijeme, to je bila zadnja rupa na svirali. Kad sam vidio da treniraju na zemljanim terenima, pomislio sam u kakvu sam katastrofu došao. Trener im je bio Jup Derval, do tada selektor Njemačke s kojom je bio prvak Evrope. Tada su oni krenuli da ulažu velike pare. Bilo je otvaranje sezone, deset hiljada ljudi me nosi na teren. Otišao sam na razgovor, oni su vidjeli da sam muslimanske vjeroispovesti, i ponudili mi državljanstvo, da bi imali mjesta za još jednog stranca. Ja nisam tad htio ni pod razno. Rekao sam: ‘Moja jedina vera je Če Gevara.

I kasnije, kad bi me pitali za religiju, da li sam musliman, rekao bih: ‘Moja jedina religija je Če Gevara.’ I to su znali. Ja sam ateista. Volim da se obratim čovjeku, a ne nekom ko ne postoji. Preganjali smo se, a na kraju smo našli dogovor, poslije priprema nisu mogli da vjeruju kakvog su igrača dobili za džabe.

Jednoj ulici su tamo dali moje ime. To je bila ideja tadašnjeg premijera Ozala, kad nas je poslije uspjeha pozvao na prijem. Tad sam već bio tamo nekoliko godina, i pristao sam da uzmem državljanstvo. Ali, objasnili su mi da treba da mi daju tursko ime i prezime. To mi se nije sviđalo. Igrali smo poslije superkup, oni to zovu Kup predsjednika. Kad smo došli kod njega, ja sam skinuo dres, i rekao mu: ‘Vi stalno dijelite poklone, evo i vama da imate nešto za uspomenu.’ Onda su neki koji stoje iza njega rekli da sam predao za pasoš. Ispred autobusa, sačekali su me i rekli da dođem u Ankaru u ponedjeljak, i ja sam jedini u njihovom zakonu koji je dobio pasoš na svoje ime. On je rekao da mora da postoji ulica s mojim imenom. Proglašen sam za najboljeg stranca svih vremena, i treći najbolji igrač u istoriji kluba. Turci su fanatici, držali su me na dlanu. Nikada za sedam godina tamo me nisu psovali, zviždali, vređali. Dešavalo se da izađem na teren i da ne mogu da pogodim pas na pet metara. Loš dan. Ni tada se nije čuo zvižduk. Ja sam bio sa tim navijačima. Oni su vrijedan narod. Radi se po cijeli dan. Njihovo najveće zadovoljstvo je da dođu na utakmicu. Ta sirotinja nas je bodrila uvijek. Nisu me interesovali oni u odjelima što dođu na utakmicu i budu tu petnaest minuta. Kad god su me zaustavili da se slikaju sa mnom, da se pozdrave, nikad nisam odbijao -prisjeća se Prekazi.

Danas, kažu, kada bi živio u Istanbulu, ne bi imao nikakve troškove života. Odlučio je, ipak, u ono najgore vrijeme 1993, kad se ovde ratovalo, da se vrati u tada “skraćenu Jugoslaviju”.

– Psihički je bilo mnogo teško. Imao sam ponude da budem direktor škole fudbala, ali taj dio životne priče sam precrtao. Prestao sam da igram kad je počeo taj naš bratoubilački rat. Nisam više imao volje da igram. Zašto bih ja izgubio živce tamo dok mi se zemlja raspada? I ja i moja žena. Tamo bismo poludjeli. Kad smo odlazili, rekli su mi: ‘Da li si lud, gde ideš tamo je rat?’ Kad smo došli, ovde su mi rekli: ‘Da li si lud?’ Došao sam u moju zemlju, u moj grad. Beograd je moj grad. Ovde sam proveo najlepše godine života.