Opet nam se po­sre­ći­lo. Sa Dje­da Mra­zom oči u oči. U pa­uzi izme­đu oba­ve­za ko­je pret­ho­de naj­lu­đoj no­ći, naš sa­go­vor­nik otvo­re­no go­vo­ri o svom dje­tinj­stvu pro­ve­de­nom u Prnja­vo­ru, ško­lo­va­nju u Za­gre­bu, službo­va­nju u Sa­ra­je­vu, svo­jim službe­nim sa­oni­ca­ma i ir­va­si­ma, sa­ra­jev­skim ko­mši­ja­ma sa špi­cas­tim bra­da­ma i pot­kra­će­nim hla­ča­ma, stra­hu za is­hod tu­ris­ti­čke se­zo­ne.

Ne kri­je da “Na­ro­dne” ni­su na spis­ku nje­go­vih omi­lje­nih no­vi­na i da je na in­ter­vju pris­tao da bi dao do­pri­nos ja­ča­nju slo­bo­de me­di­ja, što je je­dan od uslo­va na pu­tu pre­ma Evrop­skoj uni­ji.

– Bio sam u ne­kim dru­gim re­da­kci­ja­ma, ta­mo gdje ima vi­še do­bre dje­ce. Ugla­vnom u Sa­ra­je­vu i Bi­je­lji­ni. Ov­dje u Ba­nja­lu­ci se ne želim zadržava­ti, ta­ko da sam sa va­ma sa­mo u pro­la­zu – obja­snio je Dje­da Mraz.

Ne do­pu­šta­ju­ći da pi­ta­mo ko­je su nje­go­ve omi­lje­ne re­da­kci­je, ona­ko za­di­han, po­ma­lo i us­pla­hi­ren, odma­hnuo je ru­kom i nas­ta­vio u svom sti­lu.

– Ne mi­sli­te va­ljda da ću po­sje­ti­ti Srnda­će i odni­je­ti im po­klo­ne. Pa i di­je­te vi­di da ne vu­ku na mo­ju stra­nu. Ne­ću ni u Ja­vni Ser­vis! Ima ta­mo i do­bre dje­ce, ali je da­le­ko vi­še onih ko­ji me stal­no za ne­što pro­zi­va­ju. Dje­da Mraz u Sa­ra­je­vu ura­dio ovo, Dje­da Mraz u Sa­ra­je­vu ura­dio ono. A, ako vas već za­ni­ma, Dje­da Mraz u Sa­ra­je­vu ne ra­di ni­šta. Sje­di i če­ka prvi u mje­se­cu. Sre­ćom, dru­ga dva ja­vna ser­vi­sa me podržava­ju, ta­ko da me ba­nja­lu­čka pri­ča ne po­ga­đa. Uos­ta­lom, ni­sam ja Dje­da Mraz Re­pu­bli­ke Srpske, ja sam Dje­da Mraz ci­je­le Bo­sne. Ovi u Ba­nja­lu­ci su, baš kao i va­še no­vi­ne, objav­lji­va­li da su u mo­jim sa­oni­ca­ma pre­ve­ze­ne pa­re u No­vi Sad za ku­po­vi­nu ne­kog snim­ka. Sin­ko, ni­je to De­do za­bo­ra­vio. Ne­ću vam za­bo­ra­vi­ti i da ste me po­re­di­li sa Zma­jem od Ši­po­va, pa sam, ka­da ste obja­vi­li ne­ke fo­to­gra­fi­je, pi­tao naj­bliže da li mi je Zmaj u srod­stvu. To­li­ko je bi­lo uvjer­lji­vo.

 Dje­da Mra­ze, ne skre­će­te sa sta­ze?

DJE­DA MRAZ: Da ni­sam skre­nuo sa sta­ze, ne bih ni bio u Sa­ra­je­vu. Ba­kir­be­go­vić je me­ne i mo­ju družinu oda­brao za­to što smo skre­nu­li sa sta­ze ko­jom su pri­je išli Dje­da Mra­zo­vi iz Ba­nja­lu­ke. Vi­dio je da se ra­zli­ku­je­mo od njih. Oni su pro­srpski, mi pro­bo­san­ski. A što ne bi­smo bi­li? Me­ni je u Sa­ra­je­vu li­je­po. Imam službe­ne sa­oni­ce, pu­tu­jem po bi­je­lom svi­je­tu, le­tio sam pre­ko ba­re, upo­znao mno­ge važne lju­de. Do­bro mi je, sa­mo ne znam do ka­da će po­tra­ja­ti.

 Če­mu crne slu­tnje, iza­bra­ni ste na če­ti­ri go­di­ne?

DJE­DA MRAZ: Di­je­te dra­go, evo dok pri­čam sa va­ma pla­šim se da ne­ko ne upa­dne u sa­oni­ce i preu­zme ko­man­du. Vi­diš da je ova na­ša Dje­da­mra­zov­ska ko­ali­ci­ja pred ra­spa­dom. Bo­jim se da će se u Sa­ra­je­vo vra­ti­ti oni Dje­da Mra­zo­vi što su bi­li pri­je nas. E, va­la, ne bih če­kao pri­mo­pre­da­ju. Čim sti­gne ta­kav avaz, odoh kod Mi­lo­mi­ra Ma­ri­ća, u ri­ja­li­ti šou. Sad kad ne­ma Ekre­ma i kad je Ro­đo od Ši­po­va za­uzet oko sto­ke, ja bih ko­mo­tno mo­gao bi­ti gla­vna zvi­jez­da..

 Ne­moj­te o to­me ra­zmiš­lja­ti. Li­je­po je bi­ti Dje­da Mraz?

DJE­DA MRAZ: Jes­te, ali ja u svom man­da­tu ne smi­jem uvi­jek bi­ti Dje­da Mraz. Da bu­dem is­kren, do sa­da sam vi­še bio Hidžret De­do, di­je­lom i zbog to­ga što u Blis­ko­is­to­čnom Sa­ra­je­vu pro­vo­dim vi­še vre­me­na ne­go u Ba­nja­lu­ci i Prnja­vo­ru, gdje sam ro­đen. Pri­mam na­kna­du za odvo­je­ni život, a to ni­kad ra­ni­je ni­sam pri­mao. Je­di­no ne va­lja što u Sa­ra­je­vu ne smi­jem po­pi­ti ča­šu ruj­nog vi­na. Sa­mo ze­le­ni čaj ili ka­mi­li­cu. Ta­kav adet odne­da­vno.

Gdje će­te di­je­li­ti po­klo­ne za No­vu go­di­nu?

DJE­DA MRAZ: Ne­ću u Sa­ra­je­vo. Ta­mo ne vo­le Dje­da Mra­zo­ve. Čim vi­de ve­li­ku dje­da­mra­zov­sku bra­du mi­sle da si če­tnik. Za­to se, dok sam na službi u Sa­ra­je­vu, bri­jem po tri pu­ta dne­vno. Da ne bi po­mi­sli­li da sam i ja taj.

 U Sa­ra­je­vu su u mo­di dru­ga­či­je obli­ko­va­ne bra­de?

DJE­DA MRAZ: Ne­moj­te me­ne o to­me. Sva­ka je zla­tna ko­ja se ne iz­go­vo­ri. Uz tu bra­du idu kra­će hla­če. Ja sam čo­vjek u go­di­na­ma, smrznuo bih se bez du­gih ga­ća, a ka­mo­li u pot­kra­će­nim hla­ča­ma. Ne­mam ja pro­ble­ma što se ne obla­čim po sa­ra­jev­skim stan­dar­di­ma. Omi­ljen sam me­đu ra­jom, jer im se do­pa­da mo­ja pri­ča. Do­pa­da im se i to što ni­ka­da ni­sam pre­bro­ja­vao lju­de u krat­kim hla­ča­ma. Šta me bri­ga ko no­si krat­ke, ko du­ge hla­če. Ne­ka mu se ma­ter bri­ne ho­će li se pre­hla­di­ti. I kad vi­dim – ne vi­dim, i kad ču­jem – ne ču­jem. Ima­ju tužiba­be ko­je to pra­te po službe­noj dužnos­ti, ja se vi­še ne smi­jem mi­je­ša­ti u nji­hov po­sao. To su mi ja­vno po­ru­či­li.

Stvar­no,  ne zna­te ko­li­ko špi­cas­tih bra­da ima u zo­ni va­še od­go­vor­nos­ti?

DJE­DA MRAZ: Čo­ko­lin­da kaže da ih ima na hi­lja­de. I onaj e­kspert, što gos­tu­je po ku­ća­ma u ko­je ja ne ula­zim, kaže is­to. Bo­lje je da se ne zna ni ko­li­ko ih ima, ni ka­kve su im na­mje­re. Bo­jim se da bi se upla­ši­la dje­ca, pa bi oti­šla u dru­ge kra­je­ve.

 Pla­ši­te li se da vam ne­ko od ta­ko do­bre dje­ce ne po­dba­ci pe­tar­du pod san­ke?

DJE­DA MRAZ: Ne­će oni na me­ne. Na sa­oni­ca­ma ve­li­kim slo­vi­ma pi­še mo­je ime. Ne znam ka­ko bi se u Sa­ra­je­vu pro­ve­li oni što su u sep­tem­bru pro­vje­ra­va­li vo­lju na­ro­da, se­dam da­na pri­je izbo­ra. Za njih ne bih ga­ran­to­vao bez­bje­dnost. Ni­kad ne znaš ko iz ma­se može akti­vi­ra­ti pe­tar­du. Ču­vaj se, i Bog će te ču­va­ti.

Pa do­bro, zar nis­te re­kli da u BiH ne­ma po­ten­ci­jal­nih pi­ro­te­hni­ča­ra?

DJE­DA MRAZ: I sa­da to kažem. Ovih da­na sam bio na san­ka­nju i vje­ruj­te, u pla­ni­na­ma oko Sa­ra­je­va ni­sam vi­dio ni­je­dnog li­ka sa pot­kra­će­nim pan­ta­lo­na­ma. Bi­lo ih je lje­tos na Igma­nu, na Bje­la­šni­ci, vi­đao sam ih i po Sa­ra­je­vu, ali ih ja, iz odre­đe­nih ra­zlo­ga, re­gis­tru­jem kao tu­ris­te. Kažu da se ta­kvi vi­đa­ju i na tu­ris­ti­čkim des­ti­na­ci­ja­ma u Gor­njoj Ma­oči, Du­bni­ci, Ošva­ma, te se­li­ma oko Hadžića, Tra­vni­ka, Ze­ni­ce…

Va­še sa­ra­jev­sko druš­tvo ne sim­pa­ti­še Grunt iz ko­ga do­la­zi­te?

DJE­DA MRAZ:  Na­čuo sam da pla­ni­ra­ju da Ze­mlji u ko­joj sa­da raz­go­va­ra­mo, mi­je­nja­ju ime. Da joj fal­si­fi­ku­ju da­tum ro­đe­nja. Ne znam ka­ko će se to za­vrši­ti, ja se u to ne mi­je­šam. Ni ni­ko od ovih što sa mnom bo­ra­ve na is­toj sa­ra­jev­skoj adre­si. Me­ni je naj­bo­lje dok se dru­gi sa nji­ma sva­đa­ju.

 Ko­li­ki vam je budžet za pa­ke­ti­će?

DJE­DA MRAZ: Po­ve­li­ki, po­ve­li­ki. Ali smo ga pro­ćer­da­li po­ma­lo ne­plan­ski. U No­vom Sa­du smo od tih pa­ra ku­po­va­li ne­ke ka­se­te, pla­ća­li mon­tažere i sni­ma­te­lje, vje­šta­ke. Po­tro­ši­lo se, pa smo mo­ra­li na dje­ci da šte­di­mo.

 Šta je u pa­ke­ti­ći­ma?

DJE­DA MRAZ: Pus­ti pa­ke­ti­će. Bi­tni su pa­ke­ti. Onaj naj­ve­ći, što je sti­gao iz Dej­to­na, ra­spa­ko­va­li smo pri­je dvi­je go­di­ne. Sve što iz nje­ga fa­li, na­la­zi se kod Ba­kir­be­go­vi­će­vih. Zna­te i sa­mi da je on na­vi­kao da za­vla­či ru­ke u vre­će ko­je do­đu iz inos­tran­stva. No, ne bih ja go­vo­rio pro­tiv nje­ga. Šef mi je. Mo­ram mu uz dla­ku, onu žutu, ri­đu.

Vi­dim da ste do­bro in­for­mi­sa­ni. Gdje ste se ško­lo­va­li?

DJE­DA MRAZ: Za­vršio sam dva fa­kul­te­ta. Oba na Vi­so­koj ško­li za Dje­da Mra­zo­ve u Za­gre­bu. Ne znam baš ka­ko se zo­vu od­sje­ci, ali to ni­je ni bi­tno. Ko te da­nas pi­ta za di­plo­mu. Važni­ja je stra­na­čka knjižica i Ba­kir­be­gov kli­mo­glav… Sa­mo sam su­mnjiv va­ma iz Ba­nja­lu­ke, ovi u Sa­ra­je­vu ni­su ni pi­ta­li za di­plo­mu.

 Iz Za­gre­ba su vas pi­ta­li za po­vra­tni­ke sa si­rij­skog fron­ta?

DJE­DA MRAZ: Ma to se ne­što spe­tlja­la Čo­ko­lin­da. Po­je­la čo­ko­la­du iz Su­bo­ti­ce, pa  pri­ča ne­bu­lo­ze. Ili je, možda, i ona u lan­cu bi­zni­sa.

 Bi­zni­sa?

DJE­DA MRAZ: Jes­te, jes­te, sin­ko. Sve je to bi­znis. Dan po­sli­je nje­ne izja­ve, naj­vi­še su pro­fi­ti­ra­li bri­ja­či na Baš­čar­ši­ji. Obri­ja­li su na sto­ti­ne lju­di. Ta­ko je bi­lo ši­rom du­nja­lu­ka.

 Da li ste i vi u tom bi­zni­su?

DJE­DA MRAZ: Za sa­da ni­sam. Ali ra­zmiš­ljam da otvo­rim kro­ja­čku ra­dnju, pa da ši­jem dvo­di­jel­ne hla­če. Pot­kra­će­ne za da­ne kad ne­ma ra­ci­je, pro­dužene za da­ne ka­da se vrši ra­ci­ja. Kad na­le­ti re­vi­zi­ja, sta­ve pro­dužetak na no­ga­vi­ce. I ovi što ih ga­nja­ju ne bi ima­li do­ka­za. Mo­gla bi se ta­ko za­ra­di­ti do­bra pla­ta.

Sad stvar­no vje­ru­jem da ste za­vrši­li dva fa­kul­te­ta?

DJE­DA MRAZ: Ni­sam ja to na­učio u Dje­da­mra­zov­skom Sve­uči­li­štu, ne­go pri­či­tao u pi­smu ko­je sam do­bio pri­je ne­ko­li­ko da­na. Ide­ja mi se do­pa­la i eto…

Či­ta­te li sva pi­sma?

 DJEDA MRAZ: Pro­či­tam ono što mi ša­lju Ba­kir­be­go­vi, ono što po­ša­lju iz Ba­nja­lu­ke sa­mo po­ne­kad. I to le­ti­mi­čno. Ne­mam vre­me­na za sve. I kad ih pr­oči­tam, za­bo­ra­vim šta pi­šu. Ni­je me­ne Ba­kir­be­go­vić iza­brao da ispu­nja­vam nji­ho­ve želje.

 Ko vam ču­va pa­ke­ti­će dok raz­go­va­ra­mo?
DJE­DA MRAZ: Ne­mam po­vje­re­nja u ove Ime­nja­ko­ve u Ba­nja­lu­ci, pa do­la­zi mo­ja spe­ci­ja­la, Vu­ko­vi sa Mi­ljac­ke.  Ima ih, ma­ša­la. Da ne­sre­ća bu­de ve­ća, ni u mom se­lu vi­še ne vla­da Ve­te­ri­nar, pa se bo­jim i za ir­va­se. Ne ide ka­ko bih želio…

Šta je vaš ho­bi, Dje­da Mra­ze?

DJE­DA MRAZ:  U slo­bo­dno vri­je­me sam pa­pa­ra­co. Obja­vio sam se­ri­ju fo­to­gra­fi­ja sa je­dne ja­hte u Por­to­rožu. Ba­vim se i TV kri­ti­kom, na­ro­či­to kri­ti­kom je­dnog ja­vnog ser­vi­sa. Ima me i u tu­ris­ti­čkim vo­da­ma. Na­dam se da ću po­sli­je ja­vno izne­se­ne bri­ge za tu­ris­ti­čku se­zo­nu bi­ti iza­bran za pred­sje­dni­ka Tu­ris­ti­čke za­je­dni­ce Mi­ljac­kog kan­to­na, vo­lon­ter­ski. Pa ću od Olo­va do Trno­va, na Bje­la­šni­cu pla­ni­nu, na Igman. Ho, ho, ho!

“Narodne novine”