Hatidža Beriša je Albanka s Kosova. Ona je život poklonila Vojsci Srbije. Njena braća poginula su noseći srpsku uniformu. Ipak, cijelog života bila je na udaru i Srba i Albanaca.
Jedni su je osuđivali što služi Srbiji, a drugi joj nisu vjerovali jer je – Albanka. A na pitanje čije je Kosovo, Hatidža kao iz topa ispaljuje: “Kosovo je srpsko“.
U trenutku kada je postalo važno ko se kako preziva, porodica Beriša nije imala dilemu gdje pripada. Na prvi zvuk ratnih zvona njen mlađi brat Izet otišao je na ratište, a 1992. godine izgubio je život u Vukovaru.
Vijest o njegovoj smrti jedan je od najtežih trenutaka u mom životu. Tada sam bila potporučnik, u uniformi i čizmama, i nisam mogla da osjetim bol i tugu, samo sam pomislila šta li će sada njegova trudna Jelena– priča Hatidža.
Smrt najmlađeg sina Hatidžin otac je ponosno prihvatio.
Tada je Izetovom pukovniku rekao “Druže pukovniče, pa ja sam znao da je moj sin u ratu i da može da dođe živ, u kolicima ili u limenom sanduku”. Iako Albanac, njen otac je odlučio da sina sahrani uz najviše srpske vojne počasti. Moji sugrađani Srbi bili su puni poštovanja, a Albanci su puštali muziku do daske. Možda me je baš ta reakcija moje sredine najviše zabolila– priča Hatidža.
Poslije godinu i po dana Hatidži stiže još jedan limeni sanduk, a u njemu pilot Miki, ljubav njenog života, koju i danas nije prebolila. Nekoliko godina kasnije ocu je došlo takozvano “vjeće staraca“ da mu traži sinove za OVK.
Moj otac je rekao “ne“, moji sinovi nisu na prodaju. Istog dana kuća mog srednjeg brata napadnuta je od OVK. Bili su pod paljbom sat vremena – priča Hatidža.
U ratu 199. godine gine joj i stariji brat, a nedugo potom pred kućom su joj se pojavili srpski policajci, spremni da joj spale dom.
Majka je tada rekla “Ej, sine, stani malo. Pogledaj šta na ovoj banderi stoji“. Videvši bratovljevu umrlicu, policajac je spustio glavu i rekao “Majka, izvini“. Poslije su mi kuću zapalili pripadnici OVK. U izbjegličkoj koloni me je srpski policajac, koji je čuo moje albansko ime, tako jako udario puškom preko leđa, da mi je polomio rebra. Poslije je došao u bolnicu sa buketom cvijeća i izvinjenjem. Sada smo veliki prijatelji – kaže Hatidža.
Hatidži je Srbija i dalje sve. Danas je profesorka Vojne akademije i školuje mlade za vojni poziv.

Vjera, ime i prezime se ne stiče, već dobija, a Hatidža je prije svega potvrdila da je čovjek. Čovjek koji je za Srbiju dala sve, sve osim svog života,..