Hatidža Beriša je Albanka s Kosova. Ona je život poklonila Vojsci Srbije. Njena braća poginula su noseći srpsku uniformu. Ipak, cijelog života bila je na udaru i Srba i Albanaca.
Jedni su je osuđivali što služi Srbiji, a drugi joj nisu vjerovali jer je – Albanka. A na pitanje čije je Kosovo, Hatidža kao iz topa ispaljuje: “Kosovo je srpsko“.
U trenutku kada je postalo važno ko se kako preziva, porodica Beriša nije imala dilemu gdje pripada. Na prvi zvuk ratnih zvona njen mlađi brat Izet otišao je na ratište, a 1992. godine izgubio je život u Vukovaru.
– Vijest o njegovoj smrti jedan je od najtežih trenutaka u mom životu. Tada sam bila potporučnik, u uniformi i čizmama, i nisam mogla da osjetim bol i tugu, samo sam pomislila šta li će sada njegova trudna Jelena – priča Hatidža.
Smrt najmlađeg sina Hatidžin otac je ponosno prihvatio.
– Tada je Izetovom pukovniku rekao “Druže pukovniče, pa ja sam znao da je moj sin u ratu i da može da dođe živ, u kolicima ili u limenom sanduku”. Iako Albanac, njen otac je odlučio da sina sahrani uz najviše srpske vojne počasti. Moji sugrađani Srbi bili su puni poštovanja, a Albanci su puštali muziku do daske. Možda me je baš ta reakcija moje sredine najviše zabolila – priča Hatidža.
Poslije godinu i po dana Hatidži stiže još jedan limeni sanduk, a u njemu pilot Miki, ljubav njenog života, koju i danas nije prebolila. Nekoliko godina kasnije ocu je došlo takozvano “vjeće staraca“ da mu traži sinove za OVK.
– Moj otac je rekao “ne“, moji sinovi nisu na prodaju. Istog dana kuća mog srednjeg brata napadnuta je od OVK. Bili su pod paljbom sat vremena – priča Hatidža.
U ratu 199. godine gine joj i stariji brat, a nedugo potom pred kućom su joj se pojavili srpski policajci, spremni da joj spale dom.
– Majka je tada rekla “Ej, sine, stani malo. Pogledaj šta na ovoj banderi stoji“. Videvši bratovljevu umrlicu, policajac je spustio glavu i rekao “Majka, izvini“. Poslije su mi kuću zapalili pripadnici OVK. U izbjegličkoj koloni me je srpski policajac, koji je čuo moje albansko ime, tako jako udario puškom preko leđa, da mi je polomio rebra. Poslije je došao u bolnicu sa buketom cvijeća i izvinjenjem. Sada smo veliki prijatelji – kaže Hatidža.
Hatidži je Srbija i dalje sve. Danas je profesorka Vojne akademije i školuje mlade za vojni poziv.

Vjera, ime i prezime se ne stiče, već dobija, a Hatidža je prije svega potvrdila da je čovjek. Čovjek koji je za Srbiju dala sve, sve osim svog života,..