Nakon duge i teške bolesti umrla je Usnija Redžepova (70). Zvali su je kraljicom južnog melosa, i damom koja je držala do sebe.

Dan prije nego što je preminula, Usniju su posetile njene koleginice i prijateljice Izvorinka Milošević i Gordana Stojićević.

– Naš poslednji susret je bio izuzetno potresan. Usnija je bila na ivici svesti, a na naše pitanje da li da pozovemo njene najmilije, samo je klimnula glavom. Bila mi je idol i velika zvezda kada sam počela karijeru. Sprijateljile smo se na turneji. Bila je divan čovek i kolega, suptilna osoba, koja je predivno pevala i igrala. Nikad niko neće moći da peva južnjačke i makedonske pesme kao ona. Njene pesme će se pamtiti kao i hitovi Tome Zdravkovića. Narod je voleo Usniju, bila je sinonim za lepotu i harizmu. Nije želela da veruje će izgubiti bitku. Borila se do poslednjeg trenutka -ispričala je  Izvorinka Milošević.

Usnija je autentičnim pevačkim stilom proslavila melos južne Srbije. Za vrhunski doprinos kulturi dobila je 2012. nacionalnu penziju i smatrala ju je najznačajnijim priznanjem u karijeri. Na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu četvrt vijeka je igrala Koštanu Bore Stankovića. Partneri su joj bile sve same legende srpskog pozorišta – Raša Plaović kao Hadži Toma, Jovan Milićević, Rastko Tadić.

– Koštanu sam prvi put gledala u izvođenju Olivere Marković – rekla je u jednom intervjuu Usnija.

– Duboko u sebi poželela sam da se okušam u toj ulozi. U “Koštani” sam se prvi put srela s vranjskim melosom. Do tada sam pevala samo romske i makedonske pesme. Imala sam užasnu tremu. Ali, sve je dobro prošlo. Od supruge Raše Plaovića – Dare, koja je u predstavi igrala moju mamu, čula sam da joj je Raša kazao da sam najautentičnija Koštana, najbolja koju je gledao. Dugo nisam znala gde u meni prestaje Koštana, a gde počinje ono što sam ja. Uzela sam od nje mnogo i dala joj sve što sam mogla i imala.

I kritika je bila na njenoj strani. Usniju je karakterisao prefinjen ples, bez vulgarnosti, dostojanstven, a dovoljno temperamentan. Neizbrisivi trag u narodnoj muzici ostavila je pjesmama koje će se pjevati i pamtiti i posle nje – “Kazuj, krčmo, džerimo”, “Zbog tebe, mori Leno”, “Rasule se kose moje”, Od Niša do Vranja”, “Ja sa juga, ti sa severa”, “Živote moj”…

– Usnija je bila izuzetan čovek, jedinstven izvođač na ovim prostorima – rekla je Merima Njegomir.

– Bila je omiljena i poštovana među kolegama. Mnogo sam tužna zbog njene smrti, a njen odlazak predstavlja veliki gubitak za našu scenu. Bila je neponovljiva. Nikad se neće pojaviti neko kao ona.

Usnija je govorila da se u njenom životu sve dešavalo baš onako kako je sudbina htjela. I pjesme su je same pronalazile.

– Nikad nisam tražila pesmu – govorila je Usnija.

– Uvek sam je čekala, a ona je dolazila po mene i onda smo zajedno putovale svetom.

Sa nostalgijom je govorila o djetinjstvu, ocu, majci, braći i sestrama. Živjeli su u Skoplju, u jednom turskom hanu. Bili su siromašni, ali je isticala da je u njihovoj porodici pjesme i igre bilo napretek.
PRVI TV NASTUP

USNIJA je rođena u Skoplju, 4. februara 1946. Poslije završene gimnazije, upisala je arapski jezik na beogradskom Filološkom fakultetu i ubrzo snimila dvije ploče.

– Kad sam se prvi put pojavila na televiziji, roditelji su bili šokirani. Naročito otac. Zvao me je sav besan. Treba da završiš fakultet, a ne da golišava igraš pred tolikim svetom! U jednom kadru videlo se samo kako mi ruka spušta deo odeće i on je iz toga izveo najcrnje zaključke.

VELIKI GUBITAK

Odlazak Usnije Redžepove duboko je potresao i Gordanu Stojićević:

– Njen odlazak je neprocenjiv gubitak za narodnu muziku. Ostavila je iza sebe veliki trag i bila prepoznatljiva po jedinstvenom scenskom nastupu. Niko nije vladao scenom kao ona. Taj orijentalni ples bio joj je u genima. Njene pesme će se i dalje pevati. Želela je da živi, nadali smo se da će se izvući, baš kao i ona.

SUPRUG ŠELE

Usnija se razbolila poslije smrti supruga harmonikaša Svetomira Šešića Šeleta. Kada je muzičar preminuo prije dvije godine, to ju je potpuno dotuklo. Njegov odlazak je ostavio veliku tugu i prazninu u njenom srcu. Vjenčali su se 1978. godine, ali nisu imali djecu.

– Najviše od svega želela sam da imam decu, dve kćeri i dva sina. Ali bogovi su hteli drugačije, darovali su mi pesmu, a s njom i tugu.