Данило Шиповац је за кратко вријеме освојио срца љубитеља фудбала у Требињу.

Брз, окретан, увијек близу гола… голгетер који ће, по оцјени аутора овог текста, тек достићи значајне домете.

Једна од његових одлика која упада у очи је да је изузетно предусретљив, отворен и, а сада ће родитељи бити итекако поносни, васпитан момак.

А сада, нашао се на мети наших, поприлично необичних питања.

Прочитајте…

Шта одговориш када те упитају да ли си Херцеговац или Крајишник?

– Отац је поријеклом из Невесиња, из Херцеговине, мајка из Котор Вароши, Крајина. Зато је најбоље да кажем пола-пола.

Са каквим си осјећањима долазио у Требиње?

– Када сам схватио да у Крупи нећу добити минутажу са којом бих био задовољан одлучио сам да идем тамо гдје ћу играти. Било је позива из разних прволигашких средина, али сам се одлучио за Требиње. То што су ушли из нижег ранга уопште није представљало препреку. Напротив, био сам оптимиста.

Да ли је љепша Требишњица или Врбас?

– То су заиста двије лијепе ријеке. На Врбасу сам одрастао. Недавно сам, послије утакмице са Рударом остао у Бањалуци. Хладни Врбас је био идеалан за опоравак мишића. Требишњицу сам тек упознао љетос. Прелијепа је.

Шта си знао о Леотару када си долазио у Требиње?

– Знао сам да су први шампиони Премијер лиге БиХ у данашњем формату. Као дјечак сам гледао њихове утакмице против Борца. Знао сам да ће се на Полицама опет играти премијерлигашки фудбал. Ако не ове године, онда за пар година сигурно.

Која је твоја најбоља утакмица у досадашњој каријери?

– Мислим да је то била утакмица у дресу Крупе против Сарајева, у Омладинској Премијер лиги БиХ, на Бутмиру. Губили смо 1: 0, а онда сам постигао хет трик за велики преокрет и побједу.

А у сениорској конкуренцији?

– Било је добрих припремних утакмица против црногорских прволигаша на припремама 2019. године на Златибору, па и сама генералка против Слободе из Мркоњић Града, али то није било довољно да се наметнем тренеру Крупе који је више вјеровао у старије играче. Ипак, издвојио бих утакмицу Леотар –  Славија у посљедњем колу јесењег дијела првенства. Изнудио сам пенал из кога је Леотар повео и постигао два гола. На крају је противички играч, који је јако стартова на мене, морао прије времена у свлачионицу.

Који ти је омиљени оброк, а који прескачеш?

– Тренинге и оброке никад не прескачем. Ако хоћеш да будеш физички спреман мораш водити рачуна о правилној и здравој исхрани.

Када ти се догодио највећи блам на терену?

– Још се није догодио. Свјестан сам да може да се деси. Па и сами видите како се деси да најбољи промаше празан гол. Лопта је округла.

Коју си посљедњу пјесму слушао?

– Управо сам слушао Банета Мојићевића. Добар је пјевач и добар момак. Он је пријатељ моје породице.  Наврати код нас у Бањалуку често.

Препознају ли те дјевојке и навијачи на улици?

– Има таквих случајева. Присутан сам у медијима, поједине утакмице преноси телевизија. Са свима љубазно попричам, размијеним мишљење, послушам савјет, упознам се.

Кога си до овог тренутка посљедњег звао телефоном?

– Брата Давида. Уствари, он је звао мене. Јавио ми је да је добио петицу из математике. Чујемо се свакодневно по три-четири пута. Он је ученик трећег разреда и тренутно је велики навијач Леотара.

Прочитај посљедњу поруку са телефона?

– Јави се кад завршиш тренинг.

Ко највише спава у аутобусу када путујете?

– Ја! У тој дисциплини сам без конкуренције. Спавам већи дио пута. Није важно да ли се путује до Фоче или до Новог Града.

Ко је задужен за прављење добре атмосфере на путовањима?

– За атмосферу је задужен Игор Атељевић.

Ко најружније пјева када побиједите?

– Драго Максимовић, дефинитивно.

Кога би из Леотара повео у Крупу или неки други клуб гдје одеш?

– Тешко је неког посебно издвајати. Сви момци су, жаргонски речено, прва лига. Једни су при крају играчке каријере, па ће наставити као тренери, други тек стасавају. Вјерујем да ћу са некима у ближој или даљој будућности опет дијелити свлачионицу. С ким, не зависи од мене.

Који спорт никако не можеш да гледаш на ТВ, а којим би се бавио да ниси фудбалер?

– Не волим бокс, посебно кик бокс. То ми је превише насилно. Знам да ће ми на овоме замјерити мој добар другар Драженко Нинић, некадашњи европски и свјетски првак у кик боксу, али једноставно не волим грубост… А да нисам фудбалер, вјероватно бих играо футсал.

Шта ти највише недостаје у Требињу?

– Дефинитивно кућа и породица. Посебно браћа. Нас су четворица – Милорад, Михаило, Давид и ја. Давид је најмлађи и он је „шеф“ свима у кући. Најстарији брат је недавно добио сина  Арсенија, тако да ми и он баш недостаје.

Када одеш одавде, шта ће ти из Требиња највише недостајати?

– Атмосфера из свлачионице, неки људи које сам овдје упознао, и који су вјеровали у мене када већина није.

Гдје би волио да играш у Европи?

– Једно је гдје бих волио, а друго је гдје ће ти се указати прилика. Чврсто стојим на земљи и свјестан сам да у животу треба ићи корак по корак. Први сам направио у Леотару, други ћу негдје друго, надам се већ на љето. За неколико година вјерујем да ћу бити спреман за крупнији искорак у својој каријери.

Кад потпишеш  шестоцифрени уговор хоћеш ли частити аутора ових питања?

– Обавезно.

“херцегспорт.цом”