Us­ta­lje­no pra­vi­lo ko­je važi za na­še kra­je­ve, da sa­mo si­no­vi mo­gu do­ni­je­ti sre­ću u po­ro­di­ci, na se­bi svoj­stven na­čin, de­man­tu­je Zo­ran Đu­kić iz za­se­oka Sma­jin­ci kod Srpca. On i nje­go­va su­pru­ga Sla­vi­ca po­no­sni su ro­di­te­lji šest kće­ri i kažu da ih ne bi mi­je­nja­li za sto­ti­ne si­no­va.

– Ni­ka­da ni­smo ni po­mi­sli­li da smo us­kra­će­ni za ne­što, jer ima­mo šest kće­ri. Šta­vi­še, sma­tra­mo se­be bo­ga­tom po­ro­di­com, ne ma­te­ri­jal­no, već duhovno, živo­tom i ra­dos­ti ko­ju ima­mo u ku­ći ka­da se svi oku­pi­mo. Da ni­smo “ju­ri­li” si­na, vi­di se i iz to­ga da ni­ka­da u tru­dno­ći su­pru­ge Zo­ri­ce ni­smo tražili od do­kto­ra da nam kažu pol dje­te­ta. Naj­ve­ća ra­dost je bi­la da su djeca živa i zdra­va, a na­ših šest je ta­kvih – kaže Zo­ran.

A, re­dom su na svi­jet do­la­zi­le Da­ni­je­la (27), Dren­ka (25), Du­ška (24), Dra­ga­na (18), Du­nja (4) i Di­vna, ko­ja se ro­di­la 22. fe­bru­ara ove go­di­ne.

– Pri­mi­je­ti­li ste da sva­koj kćer­ki ime po­či­nje slo­vom D. Ka­da smo bi­li mla­di želja je bi­la da ima­mo naj­ma­nje če­tvo­ro dje­ce, a vje­ro­va­li smo da će i je­dno bi­ti mu­ško, pa da po­ne­se ime mo­ga oca Du­ša­na. Kre­nu­lo je sa kće­ri­ma, pa smo on­da ba­rem prvo slo­vo ime­na da­li u sje­ća­nje na Du­ša­na i eto, ta­ko šest pu­ta – nas­tav­lja Zo­ran ne­obi­čnu živo­tnu pri­ču.

Nje­mu je 49 go­di­na, a su­pru­zi tri go­di­ne ma­nje, ali ni sam ni­je si­gu­ran da li je kraj dje­či­jem pla­ču u ku­ći Đu­ki­ća.

– U na­šoj ku­ći, ri­ječ abor­tus je za­bra­nje­na. Pri­pa­zi­će­mo se na pri­ro­dan na­čin, ali ako se već do­go­di, ne­će bi­ti pro­ble­ma. Gdje če­ljad ni­je bi­je­sna, ni ku­ća ni­je ti­je­sna. To smo re­kli i kće­ri­ma, je­dna je uda­na, dru­ga spre­ma sva­dbu za je­sen, ne­moj­te oklijeva­ti, dje­ce ne­ka bu­de “ko u pri­či”. Njih šest, naj­ma­nje po tro­je, eto na­ma 18 unu­ča­di. Pa, ko je to bo­ga­ti­ji od nas – pri­ča Zo­ran.

Naj­sta­ri­ja kćer­ka Da­ni­je­la je za­vrši­la Eko­nom­ski fa­kul­tet i ra­di u Lju­blja­ni, Dren­ka je di­plo­mi­ra­la na Pri­ro­dno-ma­te­ma­ti­čkom fa­kul­te­tu, uda­na je i ra­di u srba­čkom Vo­do­vo­du, Du­ška će us­ko­ro bi­ti pro­fe­sor bi­olo­gi­je i već ra­di u OŠ Si­tne­ši, Dra­ga­na je u tre­ćem ra­zre­du Gi­mna­zi­je u Srpcu, a če­tvo­ro­go­diš­nja Du­nja sa­da ima živu lut­ku Di­vnu, od ko­je se ne odva­ja.

Đu­ki­ći so­li­dno žive, ba­ve se pi­li­ćar­stvom, a u je­dnom to­nu­su ima­ju po 20.000 ko­ma­da pi­li­ća na vlas­ti­toj far­mi.

– Bo­ri­mo se, hva­la Bo­gu, ne os­ku­di­je­va­mo ni u če­mu. Me­đu­tim, ma­lo nam je žao što država ni­ka­da ni­je uze­la u ob­zir či­nje­ni­cu da ima­mo šes­to­ro dje­ce. Na sva us­ta pri­ča­ju o “bi­je­loj ku­gi”, ali ka­da kre­neš u pro­ce­du­ru, svi odus­ta­nu, jer Bo­ga mo­le da ne ispu­nu­ja­vaš uslo­ve. Za­to nam je va­ljda i ta­ko. Ne­ka­da su po­ro­di­ce ima­le po se­dmo­ro, osmo­ro dje­ce, i svi su bi­li ra­do­sni­ji ne­go da­nas sa je­dnim. Za­što je to ta­ko, ne­ka od­go­vor da­ju oni ko­ji odlu­ču­ju o to­me – pri­ča Zo­ran i za kraj is­ti­če da ne­ma taj­ne u nje­go­vom po­slu, odno­sno ka­ko do­bi­ti kćer­ku.

Sta­ri­ji na­rod uvi­jek je go­vo­rio da naj­bo­lji lju­ba­vni­ci ima­ju žen­sku dje­cu.

– Ako ja ni­sam maj­stor, ne znam ko je. Šest pu­ta u cen­tar. Ali, to je već pi­ta­nje za mo­ju ženu. Ma, ne­ka su žive i zdra­ve, i ne­ka i one ra­zmiš­lja­ju kao mo­ja Sla­vi­ca i ja – po­ru­čio je Zo­ran.

“Narodne novine”