Vibracija telefona je uzburkala dve šolje vruće kafe i narušila jutarnju rutinu, dok je Nebojša sa suprugom Milicom odmarao u rodnom Trebinju.
Poziv je bio iz Londona, agent Bob je bio vrlo jasan:
“Vaš talenat je takav da možemo da vam damo samo glavnu ulogu i avionsku kartu iz Beograda do Londona.
Na vama je samo da kažete koliko tražite novca.”
“Agent je izbegavao da izgovori ime šefa već ju je oslovljavao sa “ona”, ali ja sam znao da se radi o Anđelini Džoli i njenom filmu “U zemlji krvi i meda.”
Nagovarao me da dođem u London i rekao da ću tamo dobiti tekst s dijalozima.
Kada sam tražio da mi pošalju scenario, to su vešto izbegavali s obrazloženjem da niko od potencijalnih glumaca ne sme znati šta piše u scenariju.
Već ta misterija oko scenarija mi je bila iritantna ali sam rekao agentu da prihvatam ulogu na neviđeno ali da uđemo u suštinu rata, izbegnemo šablon gde su jedini Srbi zločinci i loši momci, dok svi drugi sede skrštenih ruku.
Kako sam počeo da postavljam pitanja i svoje uslove, tako je komunikacija koja je počela vrlo pompezno, krenula da jenjava.
A završila se tipično američki, bez dogovora.
Vrlo brzo sam shvatio da se radi o još jednom projektu u kome će nama Amerikanci pričati priču o tome šta se kao dešavalo i kako se vodio rat, a pritom nemaju pojma o suštinskim stvarima.
Film je na kraju ispao katastrofalan, Anđelina se nije proslavila kao rediteljka a mene je intuicija spasila da izgubim obraz.”
Izjavio je ovo Nebojša Glogovac koji je pre desetak godina odbio najjaču osobu svetske filmske industrije, ali je odbio i pravo malo bogatstvo da učestvuje u satanizaciji svog naroda.
Istim principima nisu se vodili ostali glumci poput Nikole Đurička, Rade Šerbedžije, Branka Đurića Đure… koji su obukli uniformu VRS i zarad šake dolara glumili silovatelje i ubice.
Među ovom ekipom našao se i Goran Jevtić, kome je ova uloga pomutila razum pa je 3 godine kasnije silovao dečaka.
Nebojša je odbio da ode u Budimpeštu na snimanje filma ali je zato godinu dana kasnije obukao uniformu i u seriji “Ravna Gora” tumačio lik đenerala Draže Mihailovića.
Te iste godine i njegov otac Prota Milovan se vratio iz penzije i u Vojničkoj Crkvi Ružica na Kalemegdanu održao pomen čiča Draži.
Nije bilo teško Nebojši da odbije ulogu preko koje bi ga video ceo strani filmski svet.
Ni novac mu nikad nije predstavljao problem, znao je sam da ga zaradi.
Još kao klinac je radio u prodavnici muzičkih uređaja, a kako je vozački ispit položio tek iz osmog puta, vrlo kasno je postao ljubitelj volana.
Tada mu se među nadimke “Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Pančevac, dodao i nadimak Stoper”, jer je bio primoran da iz Pančeva stopa za Beograd.
Koliko je stopanje tih devedesetih godina bilo rizično govore i grafiti kojima je Beograd bio išaran “Bolje dop nego stop”, ali tako su se umetnici iz Pančeva tih godina prebacivali za Beograd.
Ta čudna betonska zgrada na Novom Beogradu, Fakultet dramskih umetnosti, izbacila je jednog od najboljih glumaca koje smo ikad imali, ali nije on samo glumio, bio je još bolji čovek.
Od kolega je znao da izvuče maksimum a za reditelje je bio blagodat, ko je njega uspeo da angažuje za film, rešio je 2/3 posla.
Reditelj filma “Klopka”, Srđan Golubović kaže da scena između Nebojše i Nataše Ninković nije bila dogovorena da Nebojša plače, ipak, Nebojša je zaista počeo plakati i scenu izneo onako kako je i život nosi.
Kada je scena snimljena, pola filmske ekipe je plakalo a pola ostalo bez teksta.
Na Dorćolu se nalazi Nebojšin omiljeni pab “Krojač”, oronuli zidovi malog paba kao da kriju priču da je među njima nekad sedeo velikan.
Voleo je ovde da popije pivo i odigra Tavle, skoro nepoznatu ali igru stariju od šaha.
Ova igra ga je terala na razmišljanje i davala mu inspiraciju, malo je poznato da je Nebojša pisao i pesme i to još od studentskih dana pa sve do same smrti.
Veliki hobi mu je bio i kuvanje, kako je kasno položio vozački ispit, zavoleo je i volan, a u slobodno vreme u tunelima ispod Kalemegdana je tražio staro drvo od kojih je kasnije rezbario skulpture.
Pre par dana je izašla fenomenalna knjiga “Glogi”, autora Aleksandra Đurišića, koja govori o do sad nepoznatim životnim detaljima našeg velikog glumca.
Trebinjac, Pančevac, Beograđanin ili jednostavno veliki čovek, čovek koji je odbio da zarad novca i slave postane prozapadni primitivac, jeftini falsifikator istorijskih činjenica i utemeljivač posleratne kvazi-kulture domaćih prostora.
Trebinje je mediteran, miris mora dopire tu iza brda, hodajući njegovim stopama i ulicom u Trebinju danas ćemo prvo naići na mural Ljubomira Bandovića a na Nebojšinoj zgradi grafit koji govori sve:
“Ti i ja, jednog dana negde nekako.”
Malo dalje od njegove zgrade leži svetinja,
Saborni hram Svetog Preobraženja Gospodnjeg je u samom centru Trebinja u parku Jovana Dučića još od 1888. godine.
U njemu je Nebojša još kao dete bio pomoć u oltaru, svom ocu Milovanu Glogovcu koji je ovde tada bio sveštenik.
Prođe godina, za njom još jedna a posle nje poput peščanog sata evo iscuri i treća otkako ga nema.
Onaj ko na putu do mora prošeta njegovim rodnim gradom i stazama njegovog detinjstva, najmanje što može uraditi je u istom hramu zapaliti sveću i u sebi reći da nam nedostaje.
Republika Srpska preko Trebinja i Herceg Novog izlazi na more, Nebojša je to znao i uniformu slavne vojske nije ukaljao.
Šesnaest trebinjskih platana i dalje plače za njim…

Piše: Dean RS