Ja sam rođena u Pipere 1917. godine. Otišla sam u partizane ja, upravo brat moj, ja i moja snaha Senka, Arsova žena. Majka nas je ispratila riječima: (ona je, inače, bila mnogo hra­bra i vrlo čestita žena, ne zato što mi je majka, i mnogo je bila li­jepa žena) i ovako, ne kaže, ni sklonite se, ni sačuvajte se, ni nemojte istrčavat, nego se ovako izmakla, ispravila se i rekla – „S obrazom, đeco. Pa ako živis – s obrazom, ako pogineš – s obrazom“. Dakle, da se ne osramotimo. To znači u Crnoj Gori s obrazom đeco. Tako smo otišli. Prvo smo išli na Pljevlja, tu je bila grdna pogibija. Ne znam, ali o tome ću kasnije.

Imali smo mi od prilike od samog početka tuđmana u vojsci više, ja ću to ispričati sve što mi se desilo u vojsci. Tu je bila grdna izdaja i tu je njih dosta poginulo. Neki su se vratili za Crnu Goru, a mi smo otišli dalje. I Arso je bio tada pozvat, nije bio sa mnom i sa Senkom, bio je Bora Božović doktor, kasnije je postao i profesor, on je bio u Užice, u Vrhovni štab kod Tita. Kad je video mene i Senku tamo, on se zgranuo. Rekao je: vi to ne možete izržati. Kaže, bolje je da ostanete na terenu. Ja nisam htela, a nije ni Senka htela i otišle smo sa vojskom, iako me je sve boljelo, krila sam i govorila da mi ništa nije. Došli smo u Rudo. Tu se organizovala Prva proleterska brigada, na čijem čelu je bio Koča Popović, komesar Fića Kljajić. Odatle smo krenuli dalje preko Romanije.

Došli smo u mnoge gradove, vodili smo grdne borbe, ja i ne pamtim sva ta mjesta, tek morali smo preko Igmana. To vi je priča duga i strašna, trebalo je preko planine proći. Pitam se uvek zašto smo bas morali preko Igmana, zašto nismo išli sa Vrhovnim Štabom, sa Titom, tako da se na to pitanje uvek vraćam kad o tome razmišljam. Sećam se upala sam u vodu. Tu su prolazili konji, zapravo to je bio led i taj led su konji provalili, i mi smo se smrzli. U mene se, kako sam rukom držala pušku, ruka se zaledila i zalepila za pušku. Bili smo gladni jer ništa pre toga nismo jeli. Doduše pre toga su nam govorili da ćemo imati jedan veliki marš i pripremali su nas za taj marš. Ali hrane nije­smo imali i nije nam se moglo dati, morali smo trpjeti.

Kad smo bili preko Igmana, ja sam imala ruksak na leđima i ja sam jednostavno nekako pala, naslonila se na onaj ruksak i tako sam počela da spavam. Ja sam tada viđela i šporet i pije­tla, onaj seljački šporet, takav smo imali na selu, pa se vidi ono kako tutnji vatra, a nigde vatre. Sećam se neki Spadijer, Crno­gorac naišao je pita – Miljuša što si tu? Ja sam mu onako drsko rekla – šta se tebe tiče što sam ja tu, prođi se. On nije htio da me prođe, nego mi kaže – Evo ide Rajo. Rajo je bio komandant bataljona i mene je bilo sramota da me Rajo nađe tu, to je bio Raja Nedeljković, naš čuveni vojskovođa. Počela sam da se dižem, ali nisam mogla, no sam počela padati. Onda je Rajo naišao i kad je to video prišao mi je pa su njih dvojica, jedan s jedne, drugi s druge strane, pokušali su da me dignu i tako su me poveli.

Miljusa Jovanovic

Kod nas u Pipere, bolje reći mi smo Primorci, kod nas je odmah tu more. Ovo ti govorim kako bih ti objasnila da mi nije­smo navikli na takav snijeg. E Crnogorci gore u planine, oni su ti na to navikli. Kod nas u Pipere kad padne snijeg to ti je slav­lje. Ja kad sam bila mala i mi kao đeca smo se veselili kad pad­ ne snijeg, tako da ja nisam naučila na tu veliku zimu. Ja sam imala i nekakve cipele, ali sve je to bilo slabo i ja sam se smrzla. Oni su mene tako povukli do nekakve škole. Tu je bilo nas dosta smrznutih. Mi smo bili u pratećoj četi, zapravo u Kraguje­vačkom bataljonu. I tako kolona ide polako, pa ljudi ne mogu, pa padaju, pa ga dižete, to su bile muke Isusove, ali ima i viših muka od tih, Goli otok, na primer, bio nam je mnogo viša muka od toga.

Tako smo došli do te škole. Posle su nam pritrčali lekari Bora Božović, Gojko Nikolić, Kraus i drugi i hteli su da me izu­ju, ali nisu me mogli izuti, pa su mi pocijepali na toj lijevoj nozi cipelu i tako su me izuli.

Posle toga smo prebačeni u Foču. Tamo smo bill, bogami, duže vremena. Mene su odrezali na lijevoj nozi tačno pola sto­pala, a na desnoj ispod prstiju. Ruke mi nijesu odrezane, ali ja nemam snage u rukama, meni ispadaju stvari iz ruku. Tu sam dobila i bronhitis, jetra mi je oboljela i zbog nepravilnog hoda kičma mi je stradala. Učili su me da hodam. Rekli su – neće moći hodati, a ja sam se bojala štapa i štaka, pa nisam htijela ni štake ni štap prihvatiti, no sam uza zid išla dok sam naučila ho­dati.

U ratu sam bila, u nesreći zbog tih mojih nogu, komesar bolnica i poslije sam hila komesar vojno-sanitetske škole, koja je bila u Jajcu, politički komesar. Nama su držali i te političke i partijske škole. Poslije sam prebačena u Gravinu sa ranjenicima da budem politički komesar vojne bolnice u Gravinu u Italiju. U Gravino sam otišla onda kada je otišao i Vrhovni štab na Vis. To je bilo 1944. godine. Inače, svud sam, ceo rat sam prošla. Na­ređenje je bilo od Vrhovnog štaba, navodno da smo mi bili veliki borci, zvali su nas herojima i po tom naređenju Vrhovnog štaba trebalo je da imamo konje. Ali ne možete vi imati konja kad vi­dite da je gori neko od vas. Ja sam se milion puta skinula s ko­nja da se drugi popne. Tako sam na petama išla, naučila sam tako da hodam. Pošto su mi odrezali noge, ja sam brojila posle toga oko 27 kostiju su mi izvadili iz mojih nogu. To su kidali konjskim kliještima. Prvo ta kliješta skuvaju u vodu i onda kidaj. Još ako doktor ne može sam, onda mu neko ko ima jake ruke pomaže i prihvati s njim. Nije bilo ni reci o nekoj narkozi. Bože sačuvaj, nego onako moraš trpiti, druge nema, trpeti ili umreti, izbora nema.

Mene su operisali na živo, morali su, izbora drugog nije bi­lo. Mi smo se drali od bolova, ali se moralo.

Moram priznati da mi je bilo žao nogu, žao mi je bilo da ostanem bez nogu. Ali šta, tako mi se desilo. Poneki put sam znala da zaplačem i kad me pitaju, jel ti žao nogu, kažem – je­ste. Sećam se tada me je strašno uvredio jedan drug, zvali su ga Feđa, inače Kragujevčanin je bio. Bio je politički komesar, pa je rekao – Nećeš moći da nosiš cipelu ovoliku, nećeš moći da plešeš. Ja mu kažem – Feđa, to nije to, radije bih da sam izgubi­la ruku iii oko. Noge su krila čovekova, pogotovo su u ratu noge krila. Jer u ratu ostati bez nogu, to je propast. Vas ostavljaju, moraju vas ostaviti, ko će vas nositi. Mi smo nosili i spasavali koliko smo mogli, ali koliko ih je ostalo, ja sam bila očevidac.

Sada, na primer, Sutjesku slave! Na Sutjesku ne bih otišla po cijenu života. Jer na Sutjesku treba ići i naglas kukati. Pitam se i dan danas ko je doveo tolike ljude, tolike ranjenike, tolika nosila na Sutjesku!? Ko je to učinio, toga bi trebalo streljati? Za­ to ja uvijek kažem, ko je naredio da se toliki ranjenici, tolika vojska, tolika nosila, sve bolnice u toj kotlini nađu. Ja ne znam kako oni slave Sutjesku. To je vodio niko drugi do Tito, moga brata tu nije bilo. Moj brat je bio u Sloveniji poslat, a vojsku je tada vodio lično Tito. Otuda nas je on vodio. Ko mu je pomogao i to se zna. Ali Arso tada kao načelnik generalštaba, koji je bio vojni stručnjak i strateg, ne izmišljeni, no pravi vojni stručnjak, bio je vojskovođa za primjer, on je bio u to vreme poslat u Slo­veniju. Kod mene su drugovi svraćali i sve šapatom pitali – a de je Arso, de je Arso?, ja im ne smijem kazati da je on u Sloveniju otišao sa 15 pukovnika da diže ustanak.

Na Sutjesku su doveli sve moguće ranjenike i pokretne i nepokretne i nosila. To je bila velika žalost, vriska, kad kaže: drugarice, ja bih tada zaplakala naglas, drugarice, ne ostavljaj me! To je žalost bila. A oni idu da slave Sutjesku a ja kažem na Sutjesku treba kukati iz sveg glasa, a ne slaviti. To je bila izdaja. Niko mi ne može kazati da izdaje nije bilo. Ja nijesam vojni stručnjak iako sam kroz rat prošla, ali tvrdim da je to bila izdaja. Ja sam bila na Sutjesci i sve sam videla. Ja sam dala moga konja Toši Srdanoviću, on je bio ranjenik i tifusar, bio je teži slučaj od mene u to vreme i dala sam mu svoga konja. Ja sam zagazila u Sutjesku da bi ohrabrila ljude. Govorila sam – nemoj­te se plašiti, prođite, a Sutjeska je nosila 1jude, ne zato što je ve­lika bila, no više od straha ljudi su padali, od gladi su padali, ali tako je bilo. To je bio užas. Kad sam prešla na drugu stranu, pi­tala sam jednog, po dijalektu sam ga prepoznala da je Crnogo­rac i pitala sam ga – Druže, kuda ćemo? Kaže – četiri ti strane svijeta drugarice! Ovako mi je rekao. Ni dan danas ne znam ko je to bio, ali mi je tako rekao. Bio je izvan sebe, kao ludak se po­našao, jer je video šta se čini od ljudi. A nosila do nosila i viču: drugarice ne ostavljaj me!, druže ubij me! – mi svi naoružani, puške imamo, pištolje imamo. Ja sam tako išla i kako sam gazi­la u vodu, one cipele su mi se rašljopale i sve su otišle. Ja sam našla neke krpe i zamotala oko nogu i tako sam išla. Stalno sam plakala, pa pošto su mi ruke bile prljave, gotovo sam lice infici­rala. Posle me je ta snaha, Arsova žena i Zina Penezić, one su radile u Vrhovni štab, ona je došla i sve je pljuvala u neku krpu i brisala mi je lice. Pitala me je: što si prljava i što plačeš? Ja kažem – Senka, pa znaš li ti koliko je ljudi ostalo na Sutjesci?! Ja bih danas plakala kad se toga sjetim. To što je ostalo sve je to pobijeno. Videla je onda one krpe zamotane oko mojih nogu i htjela je da mi cipele svoje da, ali ja nisam pristala. Mene je no­ga već bila natečena i rekli su da zovu doktora Danija. Bila nas je jedna grupica koja se izdvojila. Na nas je plotun osuo, mi smo se bacili na zemlju, trčali smo jedno preko drugog. Negđe kad sam se izvukla iz Sutjeske i prošla, neki Vita, unuk, to ti je veli­ka pagan bila, Vita Cvetković se zvao, politički komesar i kaže – vidi naše Miljuše! Bio je politički komesar saniteta. Kaže – znali smo mi ona je lafica ona ce izaći i počeli su da me dižu uvis i ta­ko. A ja od žalosti ne mogu da živim, koliko je naroda na Sutje­sci ostalo, da vi ne pričam.

Nisam Tita viđela. On je glumio ranjenika. Slikao se za istoriju. On se nije dao viđeti, mi obični borci ga nismo mogli viđeti. Možda su ga viđali ovi u Vrhovni štab, ali ja ga viđela nisam. Znam da su me mnogi borci pitali – a gđe je Arso? Ja sam tada mnoge stvari čula i viđela. Grozne stvari su se dešavale. Kad ovo kažem mislim na te pogibije, na komandovanje od strane pojedinih komandira koji pojma nemaju o ratnim veštinama i ratnoj strategiji, pa onda ljudi ginu, a nijesu morali poginuti, itd.

Ja sam išla sa isečenim nogama. Mene su operisali 1942. i dalje sam bez stopala hodala, tako sam navikla a navik­nut sam se morala, druge nije bilo. Ja i sada idem ko vojnik, još ne nosim štap. Ja nemam nikakve proteze, to je obična cipela u koju ja stavim vatu u ovaj prazni deo cipele. Ja tu vatu često menjam, čim počne da me žulja, ja stavljam drugu. Naša ti je ortopedija na nivou nule, a ja nisam mogla u inostranstvo poći, jer ja nemam pasoša!

Ta Sutjeska me strašno boli i to nikad neću zaboraviti dok živim. Strašno me vrijeđaju oni koji idu da je slave. Mi tu nismo pobedili. Interesantno, tada, u to vrijeme ja to nisam znala, išao je Koča Popović, Kočić, Milovan Đilas i Velebit na pregovore sa Nijemcima.

Trebalo je da se dogovore da se mi udružimo sa Nijemci­ma, mi partizani, i da zajedno se borimo protiv četnika, i tako. Jer to je bio pravi bratoubilački rat. To su oni išli da se sporazu­meju. Ali ja sam sigurna da moj brat Arso za te pregovore nije znao.

Znala sam da je Sovjetski Savez rekao: udružite se sa sva­kim ko je za narodnooslobodilačku vojsku, ko je protiv okupato­ra pa makar to bio i crni đavo, bio to ne znam ko, a poslije rata ćemo izabirati vladu…