Do­boj­li­ja Mir­ko Vu­ke­ljić u svom ate­ljeu u Do­bo­ju vi­še od 35 go­di­na gra­di maj­stor­ske i kon­cer­tne vi­oli­ne za broj­ne fil­har­mo­ni­je. Go­diš­nje do­boj­ski Stra­di­va­ri iz­ra­di ma­ksi­mal­no tri vi­oli­ne, a nji­ho­va je ci­je­na od hi­lja­du do če­ti­ri hi­lja­de evra.

– Ri­jet­ki su gra­di­te­lji ma­gi­čne, ča­ro­bne vi­oli­ne, kao što su ri­jet­ke du­še ko­je se odre­de da svi­ra­ju taj in­stru­ment i uspi­ju, jer su gu­da­čki naj­teži in­stru­men­ti za svi­ra­nje, ali i gra­dnju – po­či­nje pri­ču maj­stor Mir­ko Vu­ke­ljić.

U svom ate­ljeu pod svje­tlom lam­pe strplji­vo pre­gle­da­va sva­ki ko­mad ja­vo­ro­vog drve­ta iz ko­jeg će stvo­ri­ti vi­oli­nu.

– Vi­oli­na se ne pra­vi, ona se gra­di. Naj­češ­će ih gra­dim po na­rudžbi a ri­ječ je o maj­stor­skim i kon­cer­tnim vi­oli­na­ma za fil­har­mo­ni­je ši­rom svi­je­ta. Od drža­vne fil­har­mo­ni­je u To­ki­ju, do Štok­hol­ma, Ame­ri­ke, Por­tu­ga­la i ta­ko da­lje. Mo­jih vi­oli­na ne­ma pu­no po BiH, ja­ko su sku­pe za na­še pri­li­ke – kaže Vu­ke­ljić.

Ovim za­na­tom se po­čeo ba­vi­ti pri­je vi­še od 35 go­di­na.

– Mo­ji dje­do­vi, uja­ci i pra­dje­do­vi uvi­jek su bi­li do­bri se­os­ki maj­sto­ri. Ujak me je pu­štao u ra­di­oni­cu i on­da smo sva­šta ne­što ra­di­li oko me­ha­ni­ke i sto­la­ri­je – pri­zna­je Do­boj­li­ja.

Osim svo­je, u život vra­ća i tu­đe vi­oli­ne, a ka­ko kaže, tre­nu­tno ra­di re­pa­ra­ci­ju je­dne iz Nje­ma­čke.

– Mno­gi pi­ta­ju ka­ko ne­ko iz Nje­ma­čke da oda­be­re gra­di­te­lja iz BiH, a od­go­vor je je­dnos­ta­van. U sta­re, vri­je­dne vi­oli­ne ne smi­je sva­ko za­vi­ri­va­ti. Lju­di u svi­je­tu ko­ji po­zna­ju taj za­nat već zna­ju za me­ne jer me mo­ja vi­oli­na naj­bo­lje pred­stav­lja – is­kren je Vu­ke­lja, ko­ji je ne­da­vno iz­gra­dio i ‘koc­kas­ta vi­oli­na’, ka­ko bi do­ka­zao da ona ne mo­ra da bu­de kla­si­čnog obli­ka da bi se mo­gla svi­ra­ti.

– U kla­si­čnu vi­oli­nu na­suo sam pi­je­sak da bih izra­ču­nao za­pre­mi­nu, pa sam tu sadržinu pre­ba­cio u dru­gi oblik. Ni­sam htio ni da gra­dim kla­si­čni ‘puž’ na vrhu, ne­go sam iz­gra­dio ne­ki or­na­ment, kao gla­vu čo­vje­ka. Ono što ma­lo ko zna, je po­da­tak da je ve­li­ki ita­li­jan­ski maj­stor Stra­di­va­ri za gra­dnju svo­jih vi­oli­na ko­ris­tio drvo iz Bo­sne. Po­se­bna pri­ča za gu­da­če je ja­vor či­ja je pod­vrsta re­braš, ko­ja ima akus­ti­čna svoj­stva, ja­ko ri­jet­ka. A naj­bo­lji na pla­ne­ti je iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Ima ga i u Crnoj Go­ri, ali je naš naj­bo­lji. Za­to ga je Stra­di­va­ri i ko­ris­tio – s po­no­som is­ti­če Mir­ko.

Osim ja­vo­ra ko­ris­ti se i eba­no­vo drvo, ko­je ras­te u Sre­dnjoj Afri­ci i Bo­li­vi­ji, a ko­je na­bav­lja u Ham­bur­gu.

– Iz Nje­ma­čke mi do­la­ze i ulja i la­ko­vi za in­stru­men­te, jer ne­ki od njih sadrže vi­še od 30 ra­zli­či­tih sup­stan­ci, izme­đu os­ta­lih i smo­lu afri­čkih pal­mi, a sve to mo­ra da bu­de pro­vi­dno da “ne sa­kri­je lje­po­tu drve­ta“. Za sve što ra­diš po­tre­bno je ima­ti fi­lo­zo­fi­ju. Mo­ja je “Ako znaš da na­oš­triš alat da bu­de oš­tri­ji ne­go žilet, on­da ti gra­diš vi­oli­nu sa la­ko­ćom“, a naj­važni­ji pre­du­slov za ovaj umje­tni­čki za­nat je i ka­ra­kter čo­vje­ka, jer lju­di krat­kog fi­ti­lja to ne mo­gu da ra­de. Mo­ra se bi­ti strpljiv, ima­ti du­šu, kao što sva­ka vi­oli­na ima du­šu – kaže do­boj­ski Stra­di­va­ri.

Sa­mo za svo­ju du­šu

Vu­ke­ljić ne kri­je da i on li­čno zna za­svi­ra­ti na ovom in­stru­men­tu.

– Po­ne­kad za­svi­ram, ali sa­mo za svo­ju du­šu, ka­da sam sam i ka­da osje­tim po­tre­bu da kroz mu­zi­ku izra­zim osje­ća­je. Imam en­ci­klo­pe­dij­sko zna­nje i osno­ve o akus­ti­ci i mu­zi­ci, he­mi­ji, sta­ti­ci i fi­zi­ci, što mi je po­tre­bno da iz­gra­dim vi­oli­nu. Obožavam kla­si­čnu mu­zi­ku, jer umi­ru­je i in­spi­ri­še. U su­šti­ni vo­lim sva­ku do­bru mu­zi­ku osim ap­stra­kci­je. U ovoj da­naš­njoj mu­zi­ci, ko­ju slu­šam iz auto­mo­bi­la mla­di­ća ka­da pro­la­ze ces­tom, sa­mo se ču­je bu­banj. A bu­banj je in­stru­ment ko­ji se ne svi­ra, ne­go se uda­ra – is­kren je Mir­ko.