Veju, veju pahulje, mraz po staklu šara… Crvena trenerka, kopačke sa željeznim kramponima, pozamašna torba na leđima.  „Eeevo gaaa“, povikasmo u nevjerici.  Deeeda Mraaaz! Da li je moguće da je od toliko dobrih mališana, ove godine baš nas izabrao?  Da ima tako visok stepen povjerenja u našu redakciju, da hoće baš nama da otvori dušu i ispriča sve ono što mu je na srcu.

S obzirom da smo ga uzalud očekivali svih prošlih godina, ovo je bilo baš veliko iznenađenje, iz keca u dvojku.


Deda Mraze, očekivali smo te mnogo ranije?

DEDA MRAZ: Omatorio sam, djeco moja, pa se više ne sjećam što nisam dolazio prethodnih godina. Ne znam ni jesam li tada gdje radio. Jesam li imao problema sa licencom ili samo sa angažmanom? Nešto je bilo. Ne znam, zaboravilo matoro stvorenje. Što se ove godine tiče, nisam mogao prije. Stvarno nisam. Tri noći evo ne spavam, tri noći pjesme ne pjevam…

Što zaboga, Dedice?

DEDA MRAZ: Što? Voćkice, zvončići… Zvone cijelu noć. Kuršlus u glavi! Neće, pa neće.  Nikako do se poslože simboli, nikako do prave kombinacije. Bio sam, brate, na aparatima. Intenzivno tri dana.

U Kliničkom centru, kod doktora Džaje?

DEDA MRAZ: Ma kakvog doktora Džaje. Na tim aparatima sam ja doktor, a ne taj vaš Džaja. Bio sam, dakle, na drugim aparatima, već sam rekao – intenzivno tri dana i tri noći. Na aparatima za odrasle, selekcija U18 plus. 

Čekaj malo, neko je ovdje polupao lončiće. Ko si čovječe, o čemu pričaš? 

DEDA MRAZ: Nemoguće da me nisu prepoznao? Mene znaju sva djeca, svi navijači u ovoj zemlji, dugo sam na ovim terenima. Radio sam u Banjoj Luci, Tuzli,  Zenici, Bihaću, Bijeljini… Klicao sam Titu, pa sam postao Vojvoda! U razmaku od nekoliko mjeseci, prelaz za Ginisa. I ti me kao ne znaš? Sad sam u Gradu na tri rijeke. Iako na terenu, s vilenjacima, radim  po programu iz 1986. ili 1987. godine, nemojte me držati za riječ, ovi moji nadređeni me paze kao da sam Murinjo. Jesi li napokon skontao da sam Vado… 

Dobro Jado. Nisi mi odgovorio…

DEDA MRAZ: Ja nisam Jado, jebem te nagluvog.  Ja sam Vado, Vado.  Zato što druge vadim iz teških situacija. Vado od glagola vaditi, znaš.

Skontao sam da se dobro vadiš… Aj da se kladimo da znam šta imaš u vreći?

DEDA MRAZ: Ajde, baš volim da se kladim. O tome sam ti i govorio. Jednom su me snimili u Tuzli kad sam ušao u objekat za klađenje. Vjerujte da sam pobjesnio zbog toga. Ne volim se slikati nepočešljan! Da sam znao da me slikaju, da se bar malo „upicanim“. Krivo mi je što sam na toj fotki kao očerupani pijevac. Od tada u kladionicu idem „ulickan“, odijelo, kravata, lakovane cipelice. Nikad više u trenerci i patikama.  Taj slikač me uhvatio kada sam se  kladio da ću tog vikenda u džak strpati više od dvije lopte. Sitnica. Neko je uslikao i neke saonice ispred objekta, pa su rekli da su moje. A nisu. Oni što me ne vole sad govore da je Deda Mraz kockar. Odgovorno tvrdim da nisam, moja protiv njihove.

Ne reče nam šta nosiš u torbi?

DEDA MRAZ: Ima svega, Sinko.  Ove jeseni  sam sakupio 27 artikala. Sve iz mog dvorišta, iz moje kuće, sa vlastitog terena, iz Grada na tri rijeke. Sve osim prva tri, koja sam donio iz Sarajeva. To je bilo veliko iznenađenje… Nije bilo lako sve to sakupiti. Bilo je poštenog rada, truda, znoja, a bilo je… Bilo je, bilo je i povuci potegni, pa kom obojci, kom opanci. To je tako. Najviše volim kad teren nije pod video nadzorom. Kad su kamere uključene,  moji vilenjaci neće da igraju glavom, da ne bi pokvarili frizuru.  Ne uklizuju, da ne bi isprljali radno odijelo. Ako nisu uspjeli da se uljepšaju za tu priliku, odmah kažu da su virozni. Šta im ja mogu? Ponašaju se kao manekeni. Zato volim kad nema kamera, onda ide puc-puc, ožeži-ožeži! To je moja najnovija taktika, koju primjenjujem od 1998. godine. 

Nestrpljivi smo, dragi Dedice…

DEDA MRAZ: Ček, ček… Vi očekujete poklone? A Deda voli velike kvote, preokrete i iznenađenja. Što vi ne biste darovali Dedicu, malo za promjenu?  Znate da i ja volim kad me počaste. Znaju to moji vilenjaci, naročito oni s kojima imam neke kombinacije. Prije nego što odredim tim svojih vilenjaka koji će izaći na teren, dobro razmislim. Triput brojim, jednom krojim.  Kad odlučujem kojih će 11 na teren, uvijek prednost dajem provjerenim igračima. Zato kažem, kod mene igraju oni koji su u tom momentu najspremniji. Da, dobro ste čuli. Koji su najspremniji… da daruju svog Deda Mraza. I Deda je živo biće.

Kada si, Deda Mraze, imao najpuniji džak?

DEDA MRAZ: Prošlo je od tada ohoho godina. Kad sam trenirao mlade vilenjake iz cijele Laponije. Ne znam da li je Laponija nastala od glagola lapati… Sada više nije ni bitno.  Vilenjaci  su dolazili iz različitih Radionica. U Pravilniku piše da se pozivi šalju samo najboljim, onim koji su najviše i najbolje radili, koji imaju minutažu u svojim Radionicama. Ali ja sam pozivao i neke koji su manje radili. Velim da su odmorniji. Imam ja taktiku i za sve nađem izgovor. To je moj nasljednik Novčević još više praktikovao. Sjećam se, jednom je pozvao nekog vilenjaka koji u svojoj Radionici nije ni minute radio. Znam ja zaštooo… Oni odmorni su najgalantniji. Na svako okupljanje stižu s darovima. Lijepo vaspitani, brate.

Hoće li biti šta od tih poklona?

DEDA MRAZ: Da vidim prvo da li ste slušali. Ne može to bez provjere… Znam dosta nestašne djece koja bi mi, da im se ukaže prilika, počupali i bradu i brkove. Takvih ima posvud. Kad odem u Bijeljinu uvijek me dočeka Arnaut, svašta mi izgovori. Šta ću, ćutim. Znam da je u pravu. Bogu hvala što više ne idem u Trebinje, tamo bi me dočekao Zelac, koji je takođe nestašan i ljut na Deda Mraza. U Banjoj Luci je puno ljutih na mene. Sve više i više.

Ne misliš valjda na nas, na Pravdu?

DEDA MRAZ: Da se razumijemo, ne volim Pravdu. Ljutili se, ne ljutili. Pravdu ne volim. Ni Radionicu, po kojoj je poznata Banja Luka, samo se pravim da nije tako. Radio sam u njoj u više navrata i uvijek su me otpuštali. Jednom sam u njoj iskovao Zlatnik,  ali ni to nije bilo dovoljno da me ostave da radim. Je li to normalno?

Imaš li u džaku poklona koji ti se ne sviđaju?

DEDA MRAZ: Imam, kako ne bih imao. Evo ovih devet fudbalskih lopti. Dobio ih od Prvoborca. U Banjoj Luci mi za tili čas utrpali pet. Drugi put, negdje u Posavini, u nekoj kaljuzi, još četiri.  Šta ću sada sa njima? Samo mi smetaju.  

Izvini, gdje je tvoja Dobra Vila?

DEDA MRAZ: Otišla, davno je to bilo. Nije mi bilo toliko teško što je otišla, nego što je odvezla  sanke, koje sam parkirao ispred Radionice. Imala rezervne ključeve, jbg. Jedno vrijeme sam bio bez saonica, ali, hvala Bogu dragom, opet sam ih nabavio. 

Dobro si se oporavio, svaka čast.  Na kraju krajeva, dobro i izgledaš za svoje godine?

DEDA MRAZ: Sve je to šminka, Sinak. Namazan sam dobro, ali to možda svako i ne vidi. I u tome je tajna mojih angažmana. Da nisam namazan, ne bih bio gdje sam sada.

Misliš na puder masku. Sigurno neka specijalna?

DEDA MRAZ: Ma, imam ja, tu oko sebe,  uvijek nekih mazalica. Ne mogu otvoriti sve karte. To je za sada dovoljno. Koliko si god namazan, treba ti dodatnih mazalica. Kad vam Dedica kaže.

Dobro, Deda Mraze. Živ nam i zdrav bio, vidimo se opet…

DEDA MRAZ: U zdravlju. Veju, veju pahulje, mraz po staklu šara, odoh u kazino, ponestalo para…

(Ovaja tekst je plod fikcije. Eventualna sličnost sa stvarnim događajima i osobama je slučajna)