Slučaj “Đurađ Trbojević”

Riječ je o rukometašu, srednjem beku Crvenke i u to vrijeme najboljem igraču u Jugoslaviji. Uspio sam da dogovorim njegov dolazak u noćnom klubu u Faketiću, u blizini Crvenke. Da kažem i da su njega izričito tražili Pero Janjić i Nebojša Popovi. Inače, momak je pio samo “koka-kolu”, ali je tu noć ipak popio malo “koka-kole” pomiješane sa viskijem.

Sam protiv Vlade Vojvodine

Dečko je meni uredno potpisao sve papire, a ja sam ujutro, na njegovu molbu, morao otići do Crvenke, kod njegove bake, da vidim kako se oprasila krmača. Ispunio sam mu tu želju, a on je onda od mene zatražio da Borac njemu i njegovoj djevojci uplati odmor na moru. Pristao sam i na to, misleći da je sada sve završeno. Međutim, dok sam ja došao u Banjaluku, čitava Vlada AP Vojvodina, mislim da im je tada na čelu bio Luka Zorić iz Crvenke, bivši generalni direktor šećerane, digla se na noge u nastojanju da poništi taj potpis.

Hakija se prepao, a Sokal ima ispit

Nazvali su tadašnjeg predsjednika Borca, Hakiju Mulabegovića, koji me je odmah pozvao i rekao da ide na more i da će ga, ukoliko bude ikakvih razgovora, zamijeniti Drago Sokal. Prava istina je da se Hakija prepao političke kazne, pa je sa porodicom pobjegao na more. Kada je iz Crvenke stigla delegacija na razgovor, sa željom da vratim Trbojevićeve papire jer ih je on pijan potpisao, nazvao sam Sokala da mu kažem da su oni tu, a on kaže da ne može da dođe jer ima ispit! Kažem mu da je on i juče znao da ima ispit, pa ništa nije rekao.

Kad Vojo časti šećerom

Sad sam ja došao u ćorsokak jer nisam imao rješenja. Pitam onda njihovog predsjednika, Relju Mišića, inače direktora tvornice keksa u Crvenki, šta ima u gepeku svog Fiata 132. Kaže on – kocka šećer, a te godine je bila velika nestašica šećera u cijeloj Jugoslaviji. Rekao sam mu da pošalje vozača i da sav šećer ostavi kod Voje Misaljevića u bašti mog kafića. Tako je i bilo, a ko god je naišao pored tog stola, Vojo ga je častio pakovanjem šećera u kocki. Tako sam onda vratio Crvenki papire za Đurađa Trbojevića.

20 pari crvenih Adidas patika

Bilo je sa Crvenkom borbi i oko Jovice Elezovića. Pitao me trener Crvenke, Kosovac, po koga sam došao, a ja mu odgovorim da sam krenuo u Sombor po pivota Koporana. On me tada, kao iz topa, upitao da li želim i Elezovića jer mu on ne treba? Ja se našao u čudu, ne znam da li me ovaj zajebava ili stvarno nudi vrhunskog igrača! Napravim se nevješt pa mu nezainteresovano odgovorim da može ako mu beš ne treba. Tako sam najboljeg igrača dobio za 20 pari crvenih Adidas patika, a ujedno ispunio i želju Abaza Arslanagića da Elezović dođe u Borac.

Popio gajbu piva i hoće u Borac

E, sad, zašto pivot Koporan nije došao u Borac. Sve smo se mi bili dogovorili i kada sam ga pitao šta će da popije, on naruči pivo. I, onda, nije stao samo na tom pivu, već je popio cijelu gajbu. Mislim u sebi, nećeš ti meni biti igrač Borca! Lijepo smo se pozdravili, a ja sam mu onda poslao pismo i sve fino objasnio.

IDA, frizerka ili auto 

Pregovarao sam i sa Bratislavom Obućinom koji je tada služio vojni rok u Banjaluci. Kada smo se dotakli uslova, ja sam sve prihvatio, a on je još tražio i IDU. Ja mislim da se čovjek zaljubio i kažem mu da to nije problem. Tada me ispod stola nogom udario Drago Robović! Ja ga pitam zašto se udara, a on me upita znam il ja uopšte šta je IDA. Znam, naša frizerka, a on mi reče “budalo, pa to je auto iz Kikinde!” Odmah smo prekinuli razgovore.

Željeli smo da dovedemo i Jovicu Cvetkovića, ali je Metaloplastika bila brža i dala mu Golfa na korištenje.

Uglavnom, da zaključim, najbolje igrače smo tada dobili takoreći besplatno, a sa polovnim igračima, koji su sebe precjenjivali, smo prekidai razgovore.

U moje vrijeme, ko je došao u Borac, morao je da igra, a ne da sjedi na klupi, kao što danas rade u klubu!