Nisam najbolji, ali sam se pronašao u polumaratonu, i dok mogu vrijeme ću provoditi na stazama. Ovako je započeo priču za naš portal Aleksandar Raca, polumaratonac iz Gradiške, koji i sa 43 ljeta na leđima prkosi mlađima i boljima.

Raca je dugo godina bio fudbaler, igrao za mnoge klubove, a onda prije nepune tri godine rodila se ideja o maratonu u gradu na Savi. Malo po malo, san je posto java, osnovan je Atletsko rekreativni klub (ARK) Gradiška, a proljetos Gradiška je za Dan grada (24. aprila), bila domaćin prvog polumaratona na kojem se okupilo nekoliko stotina atletičara iz regije, ali i Evrope.

– Prije dvije i po godine pratili smo banjalučki maraton, zainteresovao sam se za to, spremao šest mjeseci sa nekoliko prijatelja, na kraju i istrčao, i tako je sve krenulo. Danas iza sebe imam već 48 trka, i to veoma zahtjevnih, od čega i maratona, ali ipak moja preokupacija su polumaratoni. Najbolja vremena ostvario sam u Zagrebu 1 sat 28 minuta,  Apatin, 1.29, Kupres 1.30, Sent Miahel 1.30, Radenci 1.30, Jarun 1.31, Sežana 1.32…..Vjerujem da ova vremena mogu spustiti barem još koji minut, možda i na sat i 20 minuta – priča Aleksandar Raca.

A kao i svaka mala sredina, imao je problema da prebrodi zavist i zlobu. Nije bilo lako, ali uspio je, i više od toga, svom rodnom gradu podario je prvi polumaraton.

– Kada sam krenuo trčati ulicama Gradiške,  smijali su mi se”vidi one budale”, sada ti isti  mi čestitaju. U međuvremenu osnovali smo Atletsko rekreativni klub Gradiška, koji broji 10 članova. Nemamo profesionalnog trenera, ali pomaže nam Sveto Erceg, koji piše programe za trening. Moja desna ruka je svakako Dejan Jakelić, koji ide i na većinu trka samnom. Ove godine smo imali i prvu atletsku trku u Gradišci u njenoj istoriji. Nije bilo lako, smorila nas je ta organizacija, ali smo uspjeli animirati mlade ljude i napraviti nešto veliko. Kakav smo posao napravili možda se vidi i iz toga da Tuzla tek treba da organizuje tako nešto, a Gradiška je već na atletskoj mapi. Težak je to posao, ali smo sve ispoštovali, imali velika imena, nagradili ih. Sledeće godine će biti još bolje, ali u organizaciju treba uključiti najmanje 10 ljudi, jer mene je iscrpilo. Mnogo je lakše trčati, nego baviti se organizacijom – napominje Aleksandar Raca.

U poretku polumaratonaca u BiH, Aleksandar je na 25. Poziciji, a jedno vrijeme bio je i deveti.

– Kažem vam da nisam najbolji, ali imam najveću volju da uspijem. Najviše je do psihe, kad se ona razbistri, onda nema problema. Šta bi tek radio da mi je jedna decenija manje. Isto tako, ovo je skup sport, u okruženju kotizacija po trci košta između 20-50 maraka, dok je u inostranstvu od 20 -80 evra, plus prevoz, hotel, hrana, teško da trku možeš proći ispod 250 evra, koliko god se stiskao.

Imam nekoliko sponzora, i oni me podržavaju, nadam se da ćemo u novoj godini ući i na budžet opštine, pa bi trebalo biti nešto lakše – poručio je Raca, kojeg do kraja godine čeka još 20-ak trka. Prva je na Bledu, potom slijede Krupa na Vrbasu, Klagenfurt, Minhen, Ljubljana, Apatin, Beč, Linc…

Iako ga mnogi doživljavaju samo kao “fanatika” u atletiku, on ističe da je veliki profesionalac.

– Pet puta sedmično sam na atletskoj stazi, jedan dan bazen, te jedan dan masaža. To znači da sam svakodnevno u pogonu, ali treninzi su različitog  inteziteta. Da nisam fizički spreman sigurno da ne bi se ovim bavio. Ima ih dosta koji hodaju, slikaju se za fejsbuk profile, samo da uzmu medalju, ali ja nisam taj – zaključio je Aleksandar Raca, polumaratonac iz Gradiške.

“Narodne novine”