Dvo­ji­ca Kra­ji­šni­ka su po­se­bno zna­čaj­ni u mom živo­tu i stva­ra­laš­tvu. Prvi je Bran­ko Ćo­pić, ko­ji me je u dje­tinj­stvu fas­ci­ni­rao pro­zom i po­ezi­jom, “Doživ­lja­ji­ma Ma­čka To­še“  ili ču­ve­nim po­ema­ma po­put one “Djed, unuk i pe­to­go­diš­nji plan“. I je­dnom ka­da sam mu re­kao da sam “od nje­ga krao ri­me“, pi­šu­ći svo­je pje­sme po nji­ma, on se na­smi­jao i re­kao mi: “Do­bro si ti ispao na ko­ga si se ugle­dao!“

Bio je ša­ljivdžija i čo­vjek od ugle­da, gro­ma­da du­ha i slu­ha. U SAN-u sam do­bio na­gra­du s nje­go­vim ime­nom, či­me se ite­ka­ko po­no­sim. A dru­gi zna­ča­jan ko­le­ga je Dra­gan Ko­lundžija, moj vrli i ve­li­ki pri­ja­telj. Čo­vjek, pje­snik, za­tvo­re­nik u ruži, to­li­ko odan po­ezi­ji, da sam se ja je­dnom pri­li­kom upla­šio da će on, ka­ko da kažem, pros­to po­kle­knu­ti pred tom oda­noš­ću, pod težinom svo­ga za­no­sa  – kaže na po­čet­ku raz­go­vo­ra Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić, ve­li­ki srpski pje­snik i pri­ja­telj mla­dih i naj­mla­đih či­ta­la­ca.

 Šta je za vas po­ezi­ja, a šta zna­če na­gra­de pje­sni­ci­ma?

– Za ono­ga ko joj se pre­da, po­ezi­ja je vi­še od živo­ta. Pi­sa­ti je kao di­sa­ti, to će ka­za­ti svi oni ko­ji stva­ra­ju na na­čin na ko­ji i ja stva­ram. Ja sva­ki dan, po­sli­je ju­tar­njih vježbi i još ko­je­če­ga, sje­dam da pi­šem. Ne­pres­ta­no tra­je ta in­spi­ra­ti­vnost ko­ja, na ne­ki na­čin, sa­zri­je­va u me­ni i to mo­ra bi­ti os­tva­re­no, pa bez ob­zi­ra ho­će li to bi­ti pri­hva­će­no, a po­go­to­vo ho­će li bi­ti na­gra­đi­va­no. Dok pi­šem ugla­vnom ni na šta ne mi­slim, osim naj­vi­še o či­ta­oci­ma, po­ne­kad o na­gra­da­ma, ko­jih sam pri­mio dos­ta. Da bu­dem is­kren, po­ezi­ja ne trpi mno­go na­gra­da, možda joj vi­še pri­ja­ju na­grde. Te na­grde od na­gra­da ra­zli­ku­je sa­mo je­dno slo­vo “a”, ali da ci­ti­ram ve­li­kog Ra­bi­dran­ta Ta­go­rea ko­ji je pje­sni­ci­ma, po­ru­čio: “Va­tru u pje­sme ili pje­sme u va­tru!“

 Ka­ko je, po­sli­je prve pje­sme, sve to te­klo i tra­je, evo, du­ge go­di­ne i de­ce­ni­je?

– To su te du­ge de­ce­ni­je igre, jer ja sam vo­lio da se igram sa dru­ga­ri­ma u dje­tinj­stvu. Zna­te ono „Kaži po­nja­va, ma­ma ti je dro­nja­va“. Tu vrstu kle­pa­li­ca ja sam pre­tvo­rio  u igru traženja ri­ma i da­nas uživam u to­me, tražeći ri­je­či, ri­me, emo­ci­je i te­me. Za­is­ta, šez­de­set go­di­na bav­lje­nja po­ezi­jom, knjiže­vnim po­slom je za po­što­va­nje. A mo­ja po­ezi­ja, taj moj “man­gu­pluk“, ka­ko je to na­zvao ve­li­ki Mi­ća Da­noj­lić, ko­ji je ka­ko on ve­li “dat sa­mo je­dnom“, jes­te za­pra­vo sav moj život i sve oko nje­ga i u nje­mu.

Šest de­ce­ni­ja ra­da do­ni­je­lo je ve­li­ki broj pje­sa­ma ali i knji­ga ko­je ste obja­vi­li. Vi ste već knjiže­vna in­sti­tu­ci­ja sa te­re­tom sla­ve. Ka­ko to Ršu­mo­vić no­si “na le­đi­ma“?

– U ovim go­di­na­ma to je već pri­ja­tan te­ret, ali bi­lo je pri­je iz­vje­snog bro­ja go­di­na i mu­ke. Na­pa­da­li su me zbog ra­znih stva­ri i ja sam ta­da, smi­slio je­dan slo­gan.  Ka­da me je je­dna no­vi­nar­ka pi­ta­la: “Ka­ko po­dno­si­te tu sla­vu?“,  re­kao sam joj: “Sla­vnim su me uči­ni­le si­ledžije se­dme si­le! Sad mi ma­lu dje­cu pra­ve sve pod fir­mom ci­je­ne sla­ve“. Ne­ki su me, kao, uze­li u za­šti­tu go­vo­re­ći: “Ršu­me, ne se­ki­raj se, to je sve ci­je­na sla­ve!“ Bi­lo je, da­kle, sve­ga, jer o sla­vi ve­li­ki Jan Pa­ra­dov­ski u knji­zi “Al­he­mi­ja ri­je­či“ ima mno­go li­je­pih mi­sli i ka­zi­va­nja ane­gdo­ta, pa to va­lja vi­dje­ti, da ja to ne ci­ti­ram…Ina­če, sve na svoj na­čin “po­dno­sim“ i mi­slim da je naj­važni­je os­ta­ti svoj, pri­ro­dan, ona­kav ka­kav si bio izvo­ran.

 A kad bi se to ka­zi­va­lo broj­ka­ma, ko­li­ko je pje­sa­ma na­pi­sa­no i ko­li­ko objav­lje­no za ovih šest de­ce­ni­ja ra­da?

 – To bi se mo­glo pre­bro­ja­ti u knji­ga­ma i u ča­so­pi­si­ma gdje sam objav­lji­vao pje­sme. To me čes­to dje­ca pi­ta­ju na knjiže­vnim druženji­ma i ja sam, pri­ti­snut ti­me, do­šao do broj­ke od oko 15.000 pje­sa­ma. Išao sam po eta­pa­ma, jer po­čeo sam još u osno­vnoj ško­li. U tre­ćem ra­zre­du sam na­pi­sao prvu pje­smu pod ve­li­kim uti­ca­jem mo­je uči­te­lji­ce Mi­li­ce Vo­đe­vić, ko­ja me je podržava­la. Pa sam on­da po­di­je­lio to na te, pa na gi­mna­zi­jal­ske da­ne i na da­ne ova­mo, pa one te­le­vi­zij­ske da­ne i ta­ko do­šao do te ci­fre. Ka­da je ri­ječ o knji­ga­ma, to je bli­zu sto­ti­nu objav­lje­nih knji­ga. Bio sam u do­mu ra­tne si­ro­ča­di u Užicu i, na­ra­vno, dom kao dom imao je svo­ju dis­ci­pli­nu. Ni­smo mo­gli kao dru­ga dje­ca u slo­bo­dno vri­je­me da ba­za­mo, da se igra­mo, da ide­mo ta­mo i ova­mo, mo­ra­li smo to vri­je­me da uči­mo ili či­ta­mo, pa sam ja u to do­ba, upor­no pi­sao. Bi­lo je da­na ka­da bih na­pi­sao čak dva­de­set pje­sa­ma dne­vno! Bio sam do­bar đak, ni­sam mo­rao pu­no da bu­bam, ka­ko se to ve­li, pa sam svo os­ta­lo vri­je­me ko­ris­tio za či­ta­nje i pi­sa­nje.

Otud či­nje­ni­ca da je u va­šim iza­bra­nim dje­li­ma čak če­trde­set knji­ga, što je za­is­ta dos­ta, zar ne?

– Na­iz­gled mno­go, ali se sve “uklo­pi­lo“ u ono ka­ko je tražio iz­da­vač pro­je­kta ko­ji, na žalost, još ni­je os­tva­ren u po­tpu­nos­ti. Moj iz­da­vač je tražio iza­bra­na dje­la, ja sam po­nu­dio dva­de­set, a on je za­hti­je­vao če­trde­set knji­ga i to po de­set knji­ga pje­sa­ma za dje­cu i za odra­sle, te po de­set knji­ga pro­ze za dje­cu i odra­sle. I sve je to obe­zbi­je­đe­no i osmiš­lje­no, ali do­šlo je do to­ga da pro­je­kat ni­je do­bio fi­nan­sij­sku po­dršku od re­sor­nog mi­nis­tar­stva Vla­de Srbi­je. Uz­daj­mo se da će to, ipak, bi­ti re­ali­zo­van pro­je­kat mo­jih iza­bra­nih dje­la u če­trde­set to­mo­va u ovoj go­di­ni ko­ja je pred na­ma i ko­ju oče­ku­jem sa ne­kom ra­zu­mnom na­dom da će i ta dje­la, a i mno­ge dru­ge stva­ri, bi­ti va­lja­ne i ona­ko ka­ko to naj­bo­lje od­go­va­ra svi­ma na­ma.

 Pen­zi­oner ste, ka­ko se u Srbi­ji živi od pen­zi­je?

– Na sre­ću, ne živim is­klju­či­vo od pen­zi­je, već od svo­ga ra­da, pro­šlog i ovo­vre­me­nog. Me­đu­tim, znam da ve­ći­na pen­zi­one­ra, me­đi nji­ma i ne­ke ko­le­ge, žive na ru­bu egzis­ten­ci­je jer se !”osla­nja­ju“ sa­mo i is­klju­či­vo na pen­zi­ju. A i šta se može vi­še oče­ki­va­ti u ze­mlji u ko­joj se, ško­lo­va­ni mla­di lju­di, ne mo­gu za­poš­lja­va­ti, pa ta­ko ras­te­re­ći­va­ti ku­ćni budžet. Na­pro­tiv, oni žive od tih ma­lih pen­zi­ja ro­di­te­lja! Os­ta­lo im je ili to, ili da po­traže po­sao u inos­tran­stvu.

 Ka­kve su va­še ve­ze sa Re­pu­bli­kom Srpskom i ka­ko se osje­ća­te ov­dje?

– U Re­pu­bli­ci Srpskoj se živi ne­što srpski­je ne­go li u ma­ti­ci Srbi­ji. Imam dos­ta pri­ja­te­lja ta­mo, do­la­zim na su­sre­te i dru­go­van­ke, po­put “Knjiže­vnih su­sre­ta na Ko­za­ri”, gdje se osje­ćam baš po­ta­man. Ali, is­to ta­ko uoča­vam i ta­moš­nje pro­ble­me ko­ji su, da bu­dem is­kren, sli­čni pro­ble­mi­ma na naj­ši­rem po­dru­čju ov­dje. Do­kle će s nji­ma i ka­ko da­lje, ni sam ne znam  od­go­vor.

“Narodne novine”