Lepa Lukić je poodavno zaslužila status “Kraljica narodne pjesme”. Iako gazi 75. ljeto, i dalje je uvijek veoma zahvalan sagovornik, jer život je nije mazio, a kada pogleda iza sebe, imala je sve, ili gotovo sve,….

Kada je snimila pesmu “Od izvora dva putića” napravila je pravi izbor, ali sasvim je sigurno da bi i danas odabrala isti put.  Lepa Lukić ističe da nije mogla ni da nasluti da će toliko dugo opstati na sceni i da će se san djevojčice iz Miločaja, koja je pjevušila dok je čuvala krave, obistiniti. Smatra da je narod nije zavolio samo zbog pjesama, već zato što je bila i ostala obična žena.

– Slava me nikad nije opila, iako sam na estradi već 48 godina. Ne postoji ništa što bih još poželela, a nisam ostvarila u karijeri. Nema nagrade koju nisam dobila i sve sam postigla isključivo glasom. Samo mi se jedna želja u životu nije ostvarila, to svi znaju, pa neću da ponavljam. Sada doživljavam drugi zenit popularnosti i zaista sam srećna žena.

Da li je mladoj djevojci iz patrijarhalne sredine bilo teško da se snađe u Beogradu?

– Ništa mi nije bilo teško i niko nije mogao da me zaustavi u nameri da postanem pevačica. Nisam završila neke škole, ali imam bistru glavu i uvek sam znala šta hoću. Kada sam iz Miločaja tek došla u Beograd, znala sam samo gde je Slavija, Železnička stanica i kako da Balkanskom ulicom stignem do Hotela “Moskva”. Učila sam od kolega, gledala sam šta je ko obukao i kako se ponaša na sceni. U moje vreme se nisu stavljali silikoni i prebacivale grudi preko ramena. Sećam se, jednom me je opekao obad dok sam čuvala kravu. Toliko mi je natekla usna, da sam celog dana stavljala obloge da mi spadne otok, jer je uveče bila igranka. Došla sam mlada u Beograd, mogla sam i ja da skačem gologuza u bazen i uz motku.

Lepa Lukić je sa Petrom Tanasijevićem, kako kaže, snimila čak 24 ploče. Mada je veliki uspjeh ostvarila sa “dvojkama”, želela je da snimi i nešto modernije.

– Htela sam da ubacim i neke novitete kako bih pridobila i mlađu publiku, ali u produkciji nisu hteli ni da čuju. Želela sam pošto-poto da snimim pesmu “Izvini, ali mnogo mi je žao” sa kojom sam na “Hit paradi” osvojila drugo mesto. Rekla sam im: ” Ili ta pesma ili nijedna druga”. Posle toga sam snimila “Srce je moja violina”, “Zorane ljubavi moja”, ali nisam odustajala od “dvojke”.

Brat i majka su vam branili da pevate?

– Smatrali su da to nije za mene i da bih mogla da krenem pogrešnim putem. Sa 16 godina sam pobegla od kuće kako bih otišla na audiciju Radio Novog Sada. Bilo je 200 kandidata, a primljeni smo samo Novica Negovanović i ja. Molila sam ih tamo da mi stave pečat kao dokaz da sam prošla audiciju. Rekla sam im da ću dobiti batine od brata, jer sam došla bez njegovog znanja, pa ne znam kako da se opravdam.

Pjevušili ste još kao dijete dok ste čuvali krave?

– Tačno je. Odem da čuvam kravu i ponesem ogledalo, koje je bilo toliko staro da nisam u potpunosti mogla da vidim svoj odraz u njemu. Dok krava pase, naslonim ga na šljivu i počnem da glumim ili pevam, a u ruci sam držala klip kukuruza umesto mikrofona. Prvo sam maštala o tome da postanem glumica, a u 12. godini sam shvatila da umem i da pevam. Nije bilo pesme koju nisam znala.

Pjesma “Od izvora dva putića” bila je presudna za vašu karijeru?

– To je planulo u tiražu od 100.000 primeraka, bez ikakve reklame. Imala sam 24 godine kada sam snimila tu pesmu bez velikih očekivanja i posle toga sam se vratila u Vrnjačku Banju, gde sam pevala u jednoj letnjoj bašti. Dok sam se jedne večeri spremala za nastup, na vrata mi je pokucao harmonikaš i rekao da su upravo na Radio Nišu pustili moju pesmu. Onako u žurbi izletim napolje i udarim glavom u šljivu. Čula sam samo poslednju strofu i bila sam presrećna. Tada sam prvi put pevala sa šiškama i tako zamaskirala čvorugu. Posle su me zvali iz “PGP-RTS” da potpišem sa njima ekskluzivni ugovor na pet godina. Od njih sam dobila stan u Sarajevskoj ulici, koji sam od prodaje ploča otplatila za samo godinu dana. Svaka moja naredna ploča prodavala se u tiražu od 150.000 do 200.000 primeraka.

Slušali ste isključivo srce i kada je ljubav u pitanju…

– Najžalije mi je što je nisam nudila, nego sam čekala da mi traže! Bile su tri tone udvarača. Mogla sam da biram s kim ću biti. Ali, moje srce je išlo samo na siromašne. Imala sam i bogate udvarače, ali šta vredi kad je jedan imao nos do Čačka i veliki trbuh. Sve živo mi je nudio, hteo je da sve prepiše na moje ime, samo da budem s njim i da ne pevam. Ali, želela sam da pevam i nisu mi bili potrebni nikakvi bogataši. Ako mi se neko dopadne, ne pitam šta ima i ko je. Uglavnom su me osvajali muškarci koji su bili strpljivi i nisu odmah nasrtali.

 Koja ljubav je obilježila vaš život?

– Snažan pečat u mom srcu je ostavio Duško Štrbac, koji je umro u 52. godini. Bio je izuzetan čovek, bez greške! Rastali smo se jer je zbog posla prebačen u Beč, gde je radio u našoj ambasadi u obezbeđenju, a u međuvremenu je otišao u Ameriku kod sina. Bili smo zajedno osam godina. Rastavila nas je daljina, a ne zato što nismo heli da budemo zajedno. Sreli smo se posle mnogo godina u Čikagu. Tada mi je rekao da me nikad neće zaboraviti i dogovorili smo se da se vidimo čim dođe u Beograd. Kada sam se posle dvadesetak dana vratila kući majka i prijateljice su mi rekle da je Duško umro.

U knjizi “Toma Zdravković – 68 neispričanih priča”, govorili ste o druženjima sa legendarnim pjevačem?

– Voleo je duhovite ljude, ali se nije družio sa svakim. Obožavao je Zorana Kalezića, Dobrivoja Topalovića i mene. Bio je najveći boem na estradi, ali i čovek koji nikog nije opterećivao svojom bolešću. Imao je rak bešike, ali je uprkos tome pio. Savetovala sam mu da ostavi alkohol i otimala mu rakiju i viski. Ali uzalud. Govorio mi je: “Nemam 100 života. Svejedno mi je da li ću da umrem sad ili kasnije. Život nema reprizu”. Da sam bila na njegovom mestu, ne bih mogla da to podnesem. Toma je znao da se nosi sa svojom mukom i u tome je bila njegova veličina.

Tuga zbog gubitka majke Milosije, koja je umrla prije gotovo devet godina, još nije prošla i svaki put zaplačete kada odete na njen grob?

– Bila mi je sve. I majka i drug. Kada je umrla išla sam kod lekara da me spasu, jer sam non-stop plakala. Htela sam da ih pitam šta se dešava sa mnom. Stavim ispred sebe lavor, a suze samo liju. Uplašila sam se da se nešto nije poremetilo, pa toliko plačem. Nisam jedina izgubila majku kad je ona imala 94 godine i da mi se to desi.